Piše Dragan Ambrozić: The Flaming Lips – American Head

Kultna američka neopsihodelična grupa vraća se na puteve pravih inspiracija, konceptualnim albumom o odrastanju u malom gradu.

Karijera alternativnog sastava iz bogu-iza-nogu Oklahome prvobitno se kretala kroz predele pravovernog underground zvuka tokom 90-ih (čitaj: sa mnogo buke), da bi do kraja prošlog veka pronašli svoj simfonični zvuk koji je kombinovao nasleđe psihodeličnog roka sa fantastikom space-opere (odnosno u njihovom slučaju video-igrica-opere, saobrazno novim vremenima). Njihov otkačeni humor, televizična mašta i uvek prisutna sveprožimuća ljudska toplina, imali su težinu generacijske poruke, na šta se već tad retko nailazilo u popularnoj muzici. Albumi Soft Bulletin (1999) i Yoshimi Battles the Pink Robots (2001) ispisali su istoriju, i danas se smatraju ključnim remek delima svog doba, omogućivši alternativnom roku da uhvati kopču sa XXI stolećem i ostane relevantan kao pogled na svet.

A osećanje sveta koje su opisali The Flaming Lips bilo je začarano i snoliko, prava fin de siecle umetnost: pred-apokaliptični sentiment zasnovan na slutnji katastrofe, nesreće koja će se neumitno desiti. U njihovim glavnim pesmama lažno euforične emocije lepršaju nošene nebeski lakim melodijama, prateći predosećaj kataklizme, što je već tu, iza ćoška… Pomenuti najbolji albumi dočaravaju atmosferu opšteg sloma i dalje zvuče moćno vanvremenski, kao opijeno lutanje po predelima mašte jačim od stvarnosti.

Osetivši da je trenutak za zaokruženje karijere, grupa se posle više od 30 godina rada, na American Head pozabavila temom sopstvenog odrastanja – album je, naime, konceptualno u potpunosti posvećen tinejdžerskim godinama u stisnutom, malom američkom gradu. Silazeći sa svojih naučnofantastičnih oblaka, The Flaming Lips nam odjednom ovde po prvi put nude potpuno stvarnu priču, bez sumnje krajnje ličnu. Mada su sve pesme, kao i uvek kod njih, jednako prepune povišenih osećanja – one zapravo surovo jasno govore o tome kako su stvari zaista izgledale u periodu dosezanja zrelosti u jednoj takvoj sredini, od svih zaboravljenih: provincija je predstavljena kao egzistencijalna zabit u kojoj mladi ljudi sede, ne rade skoro ništa, jer nema ničeg da se radi, drogiraju se ili drugima prodaju drogu.

Ovo je zato ploča o“američkom snu“ koji je u startu krenuo naopako: u njemu se može samo sanjariti, dok stvari nepovratno odlaze u propast, sa akterima i sa svim ostalim oko njih. The Flaming Lips su otkrili do kraja svoju mračnu stranu, za koju smo uvek slutili da postoji – ona je vezana za egzistenciju na mestu gde perspektiva ne postoji, pa morate da je izmaštate (što nam daje potpuno drugačiji uvid i u razloge zašto i kako je ova grupa razvila svoj kitnjasti, barokni rok stil). Sličnih lokaliteta ima koliko god hoćete u SAD i širom sveta, a u depresiji raznih selendri žive milioni – mnogi se i ne trude da se bore, urade nešto za sebe ili bar budu bolji prema drugima. Ta vrsta tame je osnovna boja ove ploče, koja uprkos tome ili možda baš zato – zvuči nikad raskošnije.

The Flaming Lips su, nakon određenog lutanja poslednjih desetak godina, konačno ponovo pronašli sebe, delujući emotivno uverljivo u naizgled nepresušnoj seriji numera koje prizivaju svetlucavu, celofansku psihodeliju, kao naličje tragične, rugobne realnosti što isušuje svaku želju za životom. Već uz lepu melodiju na otvaranju albuma – „Will You Return / When You Come Down“ – susrećemo osobu kojoj su u oblacima droge ili saobraćajnim nesrećama stradali mnogi što ih je poznavala i njihovi duhovi sad tiho plutaju oko njenog kreveta, dok ona lebdi negde visoko na opijatima, i sasvim je neizvesno da li će se zaista vratiti u realnost kad se jednom spusti. Zato koristi vreme da peva duhovima nestalih…

Sledi storija iz dva dela, gde su u važnoj ulozi konfliktna starija braća pored kojih su članovi grupe odrasli u svom malom gradu: u nju nas uvodi instrumentalna „Watching the Lightbugs Glow“, da bi se na „Flowers of Neptune 6“ rekapitulirali istiniti kratki životopisi momaka koji su sagoreli u tučama, kriminalu ili ratu, uz zaključak da je sad na mlađe došao red – i samo je na njima da reše hoće li ponoviti ceo autodestruktivni ciklus. Fascinantnu sliku strašne usamljenosti daje poetski opis posmatranja električnih sijalica koje se pale na ulici, i dece koja ih netremice gledaju maštajući da su u pitanju svemirski brodovi.

Fantazija „Dinosaurs on the Mountain“ koristi poznatu očaranost dinosaurusima, kod svih koji su odrasli uz naučno-popularne emisije, da zamisli kako bi bilo kad bi se u našem svetu oni nekim čudom pojavili – zaključak je da bi, jadni, teško preživeli i verovatno pali sa planina. Posle ove distopije, nekako se osećate još očajnije, kao da nije dovoljno ništa što možemo da uradimo da poboljšamo stanje na planeti.

Sledeći triling numera objašnjava razloge i okolnosti lokalnih narkomanskih sudbina: „At the Movies on Quaaludes“ razrađuje motiv odlaska u bioskop na drogama, da bi se posle izlaska iz sale ostalo u izmaštanom svetu kog nudi film, umesto da se vraća u neželjenu stvarnost – „uništavamo naše mozgove / dok ne poverujemo da smo mrtvi / to je američki san / u američkoj glavi“ – ovi stihovi sumiraju celu ploču i njen pakleni provincijski univerzum. Još je strašnija „Mother I’ve Taken LSD“ u kojoj sin kaže majci da je probao pomenute pilule i spoznao tugu ovog sveta, pa usput dodaje da se Tommy polomio u motorciklističkoj nesreći i neće preživeti, a Kim je odvedena u zatvor, jer je opljačkala apoteku… i sve to dok je on spoznavao tugu – što se pokazalo kao odgovarajuće realnom stanju stvari. Konačno, u dirljivoj „You n Me Sellin’ Weed“ susrećemo dvoje zaljubljenih kako prodaju marihuanu, i osećaju da su kralj i kraljica malog grada – on radi samo to, a ona je zaposlena i u lokalnoj klanici – oboje veruju da moraš da živiš to što radiš, i imaju nedefinisane velike planove, koji će se, naravno, ubrzo srušiti.

Potom naracija počinje da se bave smrću u nigdini u kojoj obitavaju naši anti-junaci. „Mother Please Don’t Be Sad“ opisuje besmislenu, tragičnu pogibiju, što će zadesiti mladog trgovačkog pomoćnika u nekoj prodavnici u malom mestu, tokom neuspele pljačke kojoj se suprotstavio. Počinje njegovim obraćanjem majci – baš kao „Boemska rapsodija“ – on je izveštava kako je ubijen i onda nastavlja izvinjavanjem što je sve tako ispalo i rečima utehe upućenim njoj. Instrumental sa refrenom „When We Die When We’re High“, otvara bizarno pitanje da li si stvarno umro, ako odeš jako „naduvan“ – cela dilema je zasnovana na stvarnom događaju, sudaru u kome je na taj način poginuo drug Waynea Coynea, pevača grupe. „Brother Eye“ je neka vrste ozvučene molbe starijem bratu da izdrži i ne premine, što se nažalost desilo u kući Stevena Drozda, gitariste The Flaming Lips, koji ovde prvi put o tome govori.

Razrešenje ovog romanesknog albuma počinje sa „Assassins of Youth“ – mada nije najbolja, ova pesma o tome kako je mladost prošla, ocrtava mesto na kome se uzaludne radnje ovih pesama odigravaju, komentarišući opšte stanje duhova rečima: „i kad kažu istinu / drugi deo tebe umre / jer istina je laž“. Sledi jedna od najlepših stvari – „God and the Policeman“ – gde Waynov duet sa novom country zvezdom Kacey Musgraves, ispevava sagu mitske snage o beguncu od zakona, koji zna da će biti uhvaćen, ali beži i beži dalje. Na samom kraju nas preplavi „My Religion Is You“ – preko potrebna himna ljubavi za kraj – otvoreno proklamujući da je ona jedina istina, posle svega. Ova rok opera iz predgrađa Amerike zasluživala je happy end, mada svi znamo da su u pitanju puste želje.

Muzički uticaji The Flaming Lips su ispisani jasnim rukopisom, pa na prvu loptu prepoznajete u pojedinačnim pesmama inspiracije grupama kao što su The Beach Boys ili The Beatles, te ličnostima kao što su David Bowie ili Neil Young. No, neutešni likovi kao da su preuzeti iz mračne pesmarice Loua Reeda, koji bi se duboko naklonio stvaraocima ovog albuma, svojim dobrim učenicima, i preporučio im da nastave da čitaju Dostojevskog. Prateći spotovi se uglavnom vrte oko dva motiva koji komentarišu jedan drugog – članovima benda snimljenim kako sviraju u velikim mehurima što služe kao zaštita od virusa, te američkih zastava.

American Head je retko iskrena umetnička ploča, sa razlogom koji se ne može dovesti u pitanje i zato opravdava svaku eventualnu slabost ili razvodnjenost. Čak i površnom slušaocu, ove nežne melodije kao satkane od paučine mogu biti prijatne, dok će zahtevniji naći vredne poruke u istinitim pričama o usputnim žrtvama provincijskog života. U potrazi za smislom, uprkos činjenici da su sami kreirali ovaj sanjivi rok zvuk, grandiozni maštari The Flaming Lips nisu nikad zvučali ovako stvarno.

A stvarnost je ono što nam trenutno najviše nedostaje.