2
Britanska grupa The 1975 najbolja je savremena pop-rok grupa, i pravi nastavljač euforije koja je već pratila neke velike tamošnje gitarske sastave u prošlosti.
Sa četiri prva mesta na top listi za prva četiri albuma (pa i za ovaj tek objavljeni), očigledno su obeležili poslednju deceniju u muzici, ali još uvek samo kao Ostrvski fenomen, koji nije stigao da zavlada planetom (do Srbije nisu ni došli – no, nama i tako nije prvi put da mizerno propustimo neko važno dešavanje u svetu). Njihovo najnovije izdanje Notes on a Conditional Form (Dirty Hit / Polydor Records), jeste onaj „težak“ momenat u karijeri, na kome je bendu koji je dosad išao samo uvis i bio sve bolji, zapretila opasnost zapadanja u ponavljanje.
Kad su se The 1975 pojavili sa svojim istoimenim debi albumom na muzičkoj sceni 2013. godine, bili su tretirani kao ispolirani indie rock band nove mančesterske generacije, bliski rođaci Arctic Monkeys, sa zaraznim melodijama i dance beatom po potrebi, ali ih već na odličnom I Like It When You Sleep, for You Are So Beautiful yet So Unaware of It (2016) dobijamo u punom raspevanom eklektičnom sjaju, zbog koga su postali poznati i čuveni. Kod njih sve može, tako su i pesme koje se ređaju rock, pop, alternativa, dance, ambijent, metal – to zavisi od raspoloženja koje žele da predstave. Kao posledica, svaki njihov album nabijen je emocijama, a nije nimalo predvidljiv. I na sve može da se igra, kao i da se usput zaljubi.
Godine 2018. počinje period u radu kog su nazvali „Music for Cars“, predviđen kao duologija koju otvara delo upečatljivog imena A Brief Inquiry Into Online Relationship – za koga se ispostavilo da je dosadašnji vrhunac grupe – a nastavlja se u vidu novog, upravo objavljenog duplog albuma sa 80 minuta muzike. Notes on a Conditional Form još više izoštrava činjenicu da je u pitanju fantastično talentovan bend jakih singlova i razbarušenih albuma, međutim u današnje vreme više nije ni važno biti konzistentan.
Odnos ključnih sastojaka – besprekorno uglačane moderne produkcije, stalno povišene emocije i fizičke lepote protagonista – dopušta nam da ih opišemo kao još jednu pobedu ranjive muškosti. Izgledaju kao neka vrsta indie verzije INXS – model glamuroznog benda kog je tako uspešno predvodio Michael Hutchence nešto je što postoji u DNK-u sastava The 1975, i čini da se ljudi koji ih upoznaju tako snažno vezuju za njih. Vižljasti Matty Heally bi se sa ovim sigurno složio dok još jednom zauzima pozu koju je jednom davno proslavio Mick Jagger, zadižući prstom nestašno majicu tamo negde oko pupka; naravno, tu je i tračak Jima Morrisona, oličen u nošenju kožnih pantalona, bez ičega gore – sve to stvarno treba umeti poneti, a da ti dobro stoji.
Ali, oni su u isto vreme i očaravajuće intimni, pre svega zahvaljujući inteligentnim, duhovitim i u-srce-prodirućim tekstovima, što donose pravi sadržaj njihovim lepršavim melodijama. I ovde dominiraju produkcijske reference na pompezne 1980-te, u kojima je udaren temelj shvatanju da pakovanje prodaje kompoziciju, a suvišak emocije je kvari – samo što se ovaj bend s kičem poigrava i pretvara ga u stil (kao očigledan uzor prostudirati Prefab Sprout, album Steve McQueen, iz 1985). Pravi zaokret koji su ponudili The 1975 jeste zapravo u sferi autorskog postignuća – njihove pop pesme zaista su Pesme, a ne pesmičuljci koje se migolje u uhu i nestaju netragom. Stalno praktikujući naklonost prema dobroj ‘hitoidnoj’ muzici sa stavom, i istovremeno kritikujući plitkost one koja se ubraja u estradu, ovaj bend je rokenrolu dao novi nežni touch u postmodernom, transžanrovskom dobu.
Ovo je pocrtano igrama sa žanrovima, koji se nalik na surfovanje internetom menjaju neverovatnom brzinom, te jedan isti bend zvuči i izgleda kao čak nekoliko bendova koji su se zatekli na istom albumu. Nekom prilikom su i objasnili kako je to u skladu sa iskustvom koje ova generacija ima sa slušanjem muzike – na youtubeu ona je uvek u formi pretrage, mešan zbir različitih iskustava, i zato The 1975 tako i sastavljaju svoje albume. Kolažno, kao izraz ovog kolažnog doba.
Jedna od osnovnih tema The 1975 je relativnost svega. Takvo vreme živimo. Više ne postoji ništa čvrsto, nijedna institucija, uključujući državu, vojsku, crkvu, porodicu, ne stoji uspravno. Pa ni identitet. Zato su sve drame, poetski obrti i vicevi ove grupe vezani za igre sa identitetom. Ljubavna veza može ovako ili onako, pol može biti ovaj ili onaj, no uvek je sve savršeno strasno i vodi nalaženju svog komadića nade. U svetu The 1975 ljubav je jedina institucija koja još uvek postoji, u punom kapacitetu.
Njihove ploče zato i zvuče kao divne kompilacije – zbog toga su tako savremene i uzbudljive, kao zbirke utisaka o ovom fragmentisanom svetu. Na poslednja dva albuma idu i korak dalje u tom smeru – kroz sve oblike koje ljubavne pesme ovde dobijaju, The 1975 uvek govore o slobodi, i pravu da sam biraš šta hoćeš da budeš. Po tom kriterijumu oni su pripadnici klasične rok struje, kako god zvali njihovu muziku.
Bend je na Notes on a Conditional Form ponudio čak 22 stvari, od kojih su nekolicina uspeli vezivni ambijentalni komadi, inspirisani radovima Briana Enoa, a sve otvara programski rečitativ Grete Thunberg pod imenom „The 1975“ na temu neizbežnog okršaja što nam predstoji sa samima sobom oko zaustavljanja našeg pogrešnog ponašanja koje dovodi do klimatskih promena. Otvaranje je sasvim prigodno, jer mnogo pesama na Notes… i jeste satkano oko sučeljavanja sa samim sobom.
Kao i na prethodnom, povezanom izdanju, važna tema koja okuplja pesme na jednom mestu jeste život, razvoj i kraj ljubavi u potpuno digitalizovanom okruženju. „The Birthday Party“ bukvalno je to – Matt se susreće sa samim sobom u obliku sopstvenog avatara, i kao kakav moderni Narcis, na kraju ljubi samog sebe. Jaču metaforu onoga što je internet uneo u naše živote, nismo još videli u modernoj muzici.
Na neki način i glasan punkoidni bend koga The 1975 glume u „People“, takođe je avatar rok benda, vizuelni simbol onoga što rokenrol može da bude, uživljavanje u tu ulogu da bi se nešto reklo, a ne stvaran nastup gitarske grupe – što je sjajan opis karaoke civilizacije u kojoj živimo. Pored toga, ovo je definitivno atipična numera, koja za bend ima značenje onog što je legendarna „Song 2“ učinila za Blur, otvarajući ih nekoj drugačijoj publici.
Osnovnu liniju, ipak, čini niz melodramskih hitova – „Frail State of Mind“, „If You’re Too Shy (Let Me Know)“ i „Me & You Together Song“, u kojima glavnu ulogu igraju anksioznost, osećajnost i prepoznavanje zaljubljenosti. Matt se sa retko razornom otvorenošću, na svež način kakvog nismo čuli godinama, bavi prilično večnim temama koje nikad nisu iščezle iz pop kanona, dajući ljubavnoj pesmi nov razlog za postojanje. U isti dirljivi niz spada i countryjem inspirisana „Jesus Christ 2005 God Bless America“, uz gostovanje talentovane američke kantautorke Phoebe Bridgers, gde se heroj sučeljava sa rascepljenošću između religioznosti i zabranjene veze.
Suprotno nekim kritičarima, prilično sam siguran da je ovo tematski i zvučno pažljivo orkestriran album, pravljen da bude razlomljen, tako da se nijedna numera ovde ne može smatrati sporednom, niti je tu tek da popuni prostor. Ako samo poslušate snagu ulivenu u numere koje uopšte nisu udarne, poput „Then Because She Goes“,“I Think There’s Something You Should Know“ i „Nothing Revealed / Everything Denied“, što nastavljaju da se sa toplinom bave klasičnim dilemama muško-ženskih odnosa pod neobičnim okolnostima, postaje vam jasno da tandem George Daniel and Matthew Healy teško da ume da napiše lošu kompoziciju, te da ovde na delu imamo jedan od najboljih savremenih autorskih tandema. Specijalan smisao ovog ogromnog projekta za grupu, pocrtan je finalnom „Guys“, u kojoj se na bratski način rekapitulira istorijat druženja članova sastava, što je počeo još davne 2002.
U svojim najboljim danima, rok muzika nije bila čvrsta žanrovska kategorija, nego je – još od vremena kasnih The Beatles – uključivala u sebe razne stilove. The 1975 rade upravo to isto, upuštajući se u život kakav je on stvarno, te upijajući sve moguće inspiracije i čineći rok muziku opet zabavnom i pre svega savršeno emotivnom – zbog čega, dok je slušamo i dopuštamo da nas dotakne, ponekad pomislimo da ovo mesto na kome živimo i nije tako loše mesto.