0
Preminuo je legendarni američki avangardni trubač, čiji je jedinstveni zvuk stvarao nove muzičke svetove, sa one strane žanrova.
Jon Hassell rođen je u Memfisu, Tenesi, i u tom podatku krije se mnogo toga što ga je odredilo. Taj grad ne samo da je proslavljen na mapi bluza, nego je zauvek upisan kao rodno mesto rokenrola. Tu su se uvek ukrštale muzike i svetovi, pa se može smatrati da je Hassell sudbinski morao da doprinese otkrivanju nekog novog univerzuma.
To što se opredelio za trubu, ali nije svirao džez u nekom prepoznatljivom žanru, već je samo po sebi bilo revolucionarno. Studirao je u Njujorku i Kelnu, kod Karlheinza Stockhausena, interesujući se za savremenu muziku, a sa budućim čuvenim američkim avangardnim kompozitorima Terryjem Rileyjem i La Monte Youngom proučavao je vokalnu muziku Indije, putujući na potkontinent da bi je studirao na samom izvoru. Upravo ova dva iskustva će najviše uticati na Hassella.
Umesto uobičajenih tokova muzičkih razmišljanja Hassell je preferirao uvek da istražuje, te je u njegovoj interpretaciji truba dobila jedan nezaboravan eteričan ton, koji je evocirao atmosferu udaljenih krajeva sveta, do kojih nikakva civilizacija nije stigla. Ali umesto da se prepusti audio etno-egzotici, Jon se sa oduševljenjem upuštao u razumevanje duše drugih naroda i spajanje njene prirodne čistoće sa zapadnjačkom tehnologijom. Truba je u rukama Jona Hassela pevala indijske rage, ali negde u kosmičkim prostranstvima. Iz toga je nastala njegova jedinstvena muzička filozofija poznata kao muzika „Četvrtog sveta“.
Mada su sva ova razmišljanja najavljena na njegovom debi albumu „Vernal Equinox“ (1977), pravi kult Jona Hassela začet je na ploči snimljenoj u saradnji sa Brianom Enoom – „Fourth World, Vol. 1: Possible Musics“ (1980). Ovo veliko, halucinantno delo, pomerilo je granice shvatanja šta sve može biti savremen muzički izraz, organski fuzionišući elektroniku i zvuke drugih kultura, prvi put stvarajući istinski globalan zvuk. Sve vreme se krećući između žanrova kao što su džez, savremena klasika, ambijentalna muzika i spritualna muzika Azije, album je presudno uticao na mnoge potonje stvaraoce. Eno i David Byrne pre svih će ubrzo sami završiti svoj kapitalni ogled iz umetnosti kolažiranja audio zapisa “My Life In The Bush Of Ghosts” (1981), a da nisu pomenuli svog drugara Hassella kao očiglednog inspiratora, što im on dugo neće oprostiti.
Sami po sebi, kasniji radovi Jona Hassella, počevši od fantastičnog „Dream Theory in Malaya“ (1981), zasnovanog na postojanju plemena koje prepričavalo svoje snove svakog jutra – odlučujuće su uticali na oblikovanje nove svesti o prefinjenim muzičkim tradicijama koje postoje na drugim mestima u svetu, doprinoseći daljoj liberalizaciji kulturnih pogleda na Zapadu. Da nije bilo njega, teško da bi se uopšte pojavio termin „world music“.
U kasnijim decenijama, Hassell je priznat kao veliki pionir zvučnog istraživanja planete i rodonačelnik jedne humane vizije čovečanstva date kroz modernu muziku. Imao je status koji drugi nisu imali – na njegove koncerte se išlo da se produhovi. Filozofija muzike koju je ponudio je okrepljivala, jer je ponirala duboko u smisao ljudskosti i obnavljala zajedništvo među svima nama. Takav Hassell je stigao i na Beogradski džez festival 2006, da podeli nepripremljenu publiku – neke oduševi za sva vremena, a neke otera iz sale. Potpisnik će ga pamtiti kao dragu starinu, srećnu što može da ponudi svoje snove onima koji žele da slušaju, i dozlaboga komplikovanog muzičara na sceni, perfekcionistu koji na probi nikako nije bio zadovoljan sopstvenim zvukom, nesvestan da ga je već odavno namestio da proizvodi čistu magiju. Jon Hassell je, naime, bio jedan od mađioničara muzike, među poslednjim ljudima koji se uspeli da izmisle nešto novo u njoj.