1
Novi Mobyjev album "Reprise", predstavlja njegove najpoznatije pesme odsvirane u orkestarskim aranžmanima od strane klasičnih muzičara.
Danas je Moby (Richard Melville Hall, r. 1965), već svojevrstan klasik popa. Ovaj pionir američke elektronske muzike, „deda EDM-a“, zaista je zaslužan za nekoliko pragmatičnih poslovnih poteza, koji su nekadašnji zvuk rezervisan za klabersko pleme, pretvorili u svima poznati digitalizovani pop XXI veka. Njegov hit „Go“ još 1992. bio je daleka najava novog doba koje je neumitno dolazilo, dok su vanredno popularni songovi „Natural Blues“ i „Why Does My Heart Feel So Bad?“ superiorno demonstrirali umetnost semplovanja, što je bio novitet u mainstreamu godine 1999. Kao svojevrsna anti-zvezda, panker koji je rešio da pravi muziku za široku publiku, večni veganovac i borac za prava životinja – Moby je često unosio u masovnu kulturu nove teme, i u tome je njegov poseban značaj.
No, 2021. je godina kad je Moby rešio da baci pogled unazad na svoju raznovrsnu karijeru. Ne samo da se nedavno pojavio dokumentarac o njegovom životu, pod imenom „Moby Doc“, nego je priredio i posebno izdanje svojih najpoznatijih kompozicija. Mada se u ovoj kolumni nikad ne bavimo kompilacijama „najvećih hitova“, činjenica da je rešio ponovo da ih odsvira angažujući muzičare iz „ozbiljne“ muzike, kreirajući tako sasvim sveže, orkestarsko čitanje svojih pesama, dovoljno je kreativan potez da bi opravdao našu pažnju. U tom smislu album Reprise jeste novo muzičko delo, koje kao predložak koristi postojeće teme. O njegovom visokom interpretativnom nivou, uostalom, govori činjenica da je ovu saradnju sa Budapest Art Orchestra, objavio ni manje ni više nego Deutsche Grammophon, jedna od najuglednijih izdavačkih kuća za klasičnu muziku. Kao što smo rekli, Moby je sada „klasik“.
Najinteresantnija stvar kod Mobyja kao autora jeste činjenica da on nije preterano originalan. Tokom karijere je uglavnom koristio umetničke ideje i metode koje su drugi već lansirali, ali ih je uspešno prepakivao i primenjivao u okvirima mainstreama. Tako je sama ideja semplovanja nepoznatih bluz i soul pesama u okviru dance numere, bila direktno preuzeta iz kanona francuske izdavačke kuće F Communication, i posebno od St. Germaina, čiji je nezaboravni prvi veliki hit „Alabama Blues“ (1996) uspešni citirao Lightnin’ Hopkinsa. Ali Mobyjeva muzika je namerno napravljena da bude veštačka – jer veštačko je pobedilo u savremenoj civilizaciji – i u tome je njegovo „pionirstvo“.
Zato je zanimljivo uporediti njegove kompozicije, u svojoj prvobitnoj artificijelnosti, sa ovim verzijama koje su nam ponudili „ozbiljni“ muzičari, po prirodi stvari zaduženi da stvore organski i analogan doživljaj. Sve su one bile veći ili manji hitovi i poznate su nam, jer su nas godinama pratile po aerodromima i šoping molovima, tako da album Reprise zvuči kao gledanje reklama koje smo nekad voleli – orkestarski aranžmani daju ovoj muzici sinemaskopski ugođaj, u kome gledamo te iste reklame na velikom platnu.
Zvučni skor se kreće od umereno emotivnog do umereno dosadnog. Tako su veliki hitovi „Natural Blues“ (with Gregory Porter and Amythyst Kiah) i „Why Does My Heart Feel So Bad?“ (with Apollo Jane and Deitrick Haddon), dobili primerena i delikatna čitanja, koja opravdavaju ceo projekat, jednako kao i zaista dirljive „Porcelain“ (with Jim James) i „Extreme Ways“, u kojima nam se ukazuju alternativni koreni Mobyjevih razmišljanja, te prva numera pomalo podseća čak na Pixies. Na istom tragu inspiracija nalazi se i najveće iznenađenje – uvrštavanje besmrtne Bowie / Eno „Heroes“ (with Mindy Jones) – iz čista mira, ali otpevane sa odgovarajućim slomljenim osećajem.
Posebnu smelost pokazuju aranžmani za „Lift Me Up“ i „Go“, koji pomeraju granice neočekivanim kombinovanjem ljudskih glasova, odnosno interesantnim ritmom na „živim“ udaraljkama. Ali to je otprilike to, kad je u pitanju sadržaj vredan pažnje, jer na svaki ovaj trenutak istinske hrabrosti idu tri u kojima se kalkuliše sa doziranim emocijama. Posebno je isforsiran komad „The Lonely Night“ (with Mark Lanegan and Kris Kristofferson), u kome se dva velika vokala američke muzike guraju da zauzmu vodeću poziciju, dok se pesma ne kreće nigde; na isti način „We Are All Made of Stars“ iritira predvidljivom upotrebom dečjeg hora. Završni triling deluje smirujuće, ali ne mnogo više od toga: „The Great Escape“ (with Nataly Dawn, Alice Skye, and Luna Li), „Almost Home“ (with Novo Amor, Mindy Jones, and Darlingside), te „The Last Day“ (with Skylar Grey and Darlingside), donose naznake intrigantnog spoja „amerikane“ i klasične muzike, no nedovoljno upečatljivog da bi nam zadržao dužu pažnju.
Za nekog ko se toliko trudio da dokaže kako ne igra po pravilima industrije zabave, idući mimo ustaljenih društvenih normi, Moby je proizveo previše muzike koja se trudila da se svima dopadne. Ona je istovremeno alternativna po stavovima i pop mainstream, koji ne dovodi ništa u pitanje – te ostaje nejasno šta je autorov pravi stav, i to je dilema koja u vezi njega nikad nije rešena.
Vaš kritičar je dva puta imao čast da organizuje Mobyjeve nastupe u Srbiji – prvi put je to bio underground koncert u klubu „Industrija“ 1996, kad je svirao pola pank, a pola tehno, a drugi put kad je došao na festival Exit 2009, u obličju velike zvezde. Neverovatno je kako je oba puta nastupio kao nekoliko sasvim drugačijih ličnosti – od bojažljivog alternativnog izvođača koji jede samo semenke iz svoje vrećice i maltene nikom ne sme da se obrati, ali povremeno izvodi zarazne dance numere, deceniju kasnije, pojavio nam se kao zvezda što iz limuzine istrčava pravo na binu, srdačno se sa svima pozdravlja, ali sa bine trči ponovo nazad u luksuzni automobil. Njegova karijera jednako je svojeglava, sa mnogim obrtima i zaokretima, pa je Reprise dobro došao da je nekako ujednači, i pomogne da shvatimo kako iza njega ipak ostaje upisan niz popularnih melodija, od kojih su neke vredne pamćenja.
Mada Moby funkcioniše kao umetnik potrošnih artikala, koji često sa uspehom reciklira tuđu zaostavštinu, ovde vidimo kako je veoma nežan i osetljiv kad počne da reciklira svoju baštinu. Njegov ego kao da tek onda proradi, i počne da traga za emocijom. Tako dolazimo do stare teze ovog potpisnika – i muzika za liftove mora imati dušu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
