1
Sjajan povratak naslavnijeg akustičnog dua savremene popularne muzike na albumu Peace or Love, posle pauze od 12 godina.
Ko bi ikad rekao da će jedna od ključnih pop atrakcija u poslednje dve decenije doći iz Norveške. Iz Bergena, lučkog grada širokih vidika i severnjačkog mira, odavno su nam stigli Erlend Øye i Eirik Glambek Bøe, školski drugovi (godište 1975), koji su pod imenom Kings of Convenience napravili značajan umetnički opus, što služi kao najbolji savremeni primer kako autorska muzika može ostaviti dubok trag, a da ne poklekne diktatu tržišta.
Nije uobičajeno u ovakvim prikazima, ali za dalje istraživanje navodim sva tri albuma Kings of Convenience, jer je svaki istorijski važan i više nego vredan vašeg truda da ga nađete i imate: Quiet Is the New Loud (2001), Riot on an Empty Street (2004), Declaration of Dependence (2009). Ovaj triling malih remek-dela udario je temelje estetici intimnosti, koja savršeno odgovara novom dobu, oblikovanom sveprisutnošću interneta. U njemu smo usamljeniji nego što smo ikad bili, a ta lična samoća – traži novi tip individualca, obrnut od rokenrola i njegove buke. Zato je naslov njihovog prvog albuma – „tišina je nova buka“ – bio tako proročki, i poslužio kao slogan što je pratio pojavu čitavog mini pokreta akustičarskih kantautora, u kome su se početkom dvehiljaditih našli Devendra Banhart, Jose Gonzalez, Feist, CocoRosie, Joanna Newsome i mnogi drugi širom sveta, sa Kings of Convenience kao priznatim cool vrhom cele scene.
U okviru ovog talasa, Kings of Convenience istakli su se kao autentični perfekcionisti. Njihovi albumi su uvek bili plod višegodišnjeg čekanja da se ulovi magičan momenat, onaj kad se čovek otvori preko gitare i glasa i zaboravi da ga neko snima. Kreirali su situacije u kojima je moguće da stvarna osećanja slobodno struje, više nego što su razmišljali o reglerima. „A gde ćeš veću umetnost nego glas i gitara!“, povikao je jedan drugar kad sam mu pre neki dan pustio njihovu novu ploču. „To što izgleda kao najlakše, u stvari je uvek najteže“, odgovorili su u jednom intervju članovi grupe. U slučaju KoC, umetnost je velika, jer oni uvek snimaju uživo, što znači da ne postoji mogućnost za grešku. Svaka pesma mora biti savršeno emotivna, pa tek onda može biti objavljena.
Najnoviji album Peace or Love (EMI) dolazi posle pauze od 12 godina, ali ne gubi ništa od razoružavajućeg šarma na kog su nas navikli. Kings of Convenience sa uspehom barataju osetljivom naukom harmonizovanja glasova nalik na duo Simon & Garfunkel, titravim bossa nova melodijama, šansonjerskom melanholijom i duhovitom folk-rok ljubavnom poezijom. Sve to operisano je od bilo kakvog suvišnog tripovanja: junaci KoC pesama uvek deluju kao stvarni ljudi, svi prolaze kroz prepoznatljive konfuzne životne situacije, i svi imaju bar zrnce humora. U vremenu sveopšteg cinizma na kvadrat, njihovo čvrsto verovanje da osećanja povezuje ljude – već je herojski čin, i autorski stav vredan poštovanja. Tako se i Peace or Love ukazuje kao uspešan nastavak misije darivanja jednog kontinuiranog manifesta dobrote i poverenja među ljudima, prožetog naivnom nepokolebljivišću koja osvetljava stvari oko nas na drugačiji način, grejući dušu.
Svaka pesma King of Convenience je ljubavna, i predstavlja malu studiju nekog karaktera ili životne situacije, što njihove pažljive pesme čini toliko drugačijim od bilo čega u pop svetu današnjice. Peace or Love otvara „Rumours“, sa jednostavnim refrenom u kome narator brani devojku koju poznaje od glasina što se šire, i savetuje je da nikad ne kaže svetu ko je ona u stvari – ovo je, naravno, zaobilazan način da joj saopšti koliko je voli. „Rocky Trail“ je hit, rafinirana vožnja kroz istoriju jedne veze, sa retkom otvorenošću o sopstvenim promašajima. A tek „Comb My Hair“ u kojoj se junak nada da će ga ona primiti nazad, pa kaže: „Zašto da se češljam, kad mi ti nećeš doticati kosu“… Jedna od lepših je nestašna „Angel“, gde se opisuje devojka koja se upravo „oslobodila lanaca slobode“ i na pevača ostavlja utisak da bi mogla biti anđeo, mada je možda malo, samo malkice – promiskuitetna. „Fever“ je lagani komad posvećen prijateljici što je stvarno dobila groznicu vozeći skuter za Božić sa nekim ko više nije sa njom, te joj je kompozicija posvećena od strane osobe koja bi da je uteši i ugreje, pošto i sama ima groznicu kad pomisli na nju.
Oba dueta sa sjajnom kanadskom kantautorkom Feist su senzacionalna: „Love Is A Lonely Thing“ i „Catholic Country“ pesme su koje se pamte – prva iznosi filozofiju ljubavi kao nečeg što treba pustiti da samo od sebe raste i, uprkos patnjama, sačeka da polako postane nešto što oboje žele; druga je direktna izjava obostrane ljubavi izneta kroz mirne konstatacije, koje toliko toga otkrivaju: „Što više znam o tebi, manje me zanima ko je pored tebe bio pre“ i „Nikad se nisam osećao usamljeniji / nego kad si došla i videla me / i sledećeg trenutka / odvojila oči od mene“.
Duboke nežnosti donose setna „Killers“, pevajući o najstarijoj od svih tema – čekanju da nas se seti neko u koga smo zaljubljeni; „Ask For Help“, apel da se pomoć prijatelja traži svaki put kad hoćemo nešto da uradimo u životu što nam je važno, ali nismo sigurni da li imamo dovoljno snage za to; i konačno, izuzetna „Song About It“, u kojoj se progovara o osetljivoj situaciji u kojoj dvoje ne znaju da li su u pravu ako se prepuste ljubavi, uz večno pitanje – ko sme da sudi šta je u njoj ispravno, a šta nije? Za sam kraj, „Washing Machine“ je opis devojke koja stalno menja raspoloženja i tako melje našeg junaka, što više ni sam ne zna šta će ga snaći, ali je siguran da ona ima moć nad njim i da na neki način zavisi od nje – ipak, da bi opstao, mora da joj poruči da ide i nađe nekog drugog. Samo ova ljubavna pesma, u kojoj se junak bori za svoje samopoštovanje, dovoljna je da shvatimo koliko se uloga muškog lika u pop poeziji promenila, te do koje mere su King of Convenience važan oslonac drugačijeg pogleda na svet, u kome su uloge u životu ravnopravne.
Ukoliko vas srce vuče ka mirnijoj muzici, onoj koja olakšava provlačenje kroz svakodnevne životne bedastoće, i omogućava da ublažite nepažnju drugih ljudi, te ukoliko vam je potreban prijatelj koji peva pesme u kojima je spokoj moguć – tu su Kings of Convenience. Ne zaboravimo ipak kontekst u kome se njihova muzika dešava danas, 2021. Muzika govori u ime slobode da budemo ono što hoćemo. Svaka dobra pesma je šansa da nešto drugo odsanjamo o sebi. A ako ste u stanju da sebe vidite drugačije, onda možete da ugledate i svet drugačijim očima. To znači da možete da ga promenite. Nažalost, neke velike sile su se udružile da nam oduzmu tu poslednju slobodu da sanjamo drugačije sebe i drugačiji svet, podmećući kao muziku nešto što je audio ekvivalent brzoj hrani. I tek kad se pojave Kings of Convenience, sa svojim perfektno jednostavnim pesmama, pukne nam pred očima koliko vremena gubimo slušajući budalaštine kojih se sledećeg meseca nećemo sećati, što znači da nismo slušali muziku, niti sanjali slobodu.
Kings of Convenience ne prodaju milione albuma, niti su zvezde streaminga, ali baš zato predstavljaju umetnički vrh pop kulture, jer održavaju muziku živom, i tako, na posredan način, održavaju živom i našu maštu, san da može postojati neka drugačija egzistencija. Što sam stariji, to više verujem da je dublji smisao umetnosti taj da nam očuva nadu kako svako može živeti drugačije, bolje i po svojim merilima. I ne mogu se otrgnuti utisku da Kings of Convenience u tome igraju važnu i časnu ulogu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare