0
Najnoviji album američke rokerske ikone pokazuje životnu energiju i strast kakva se ne susreće svaki dan, i nije uobičajena za nekog ko broji već 75 leta.
Godina je 2023. i Iggy Pop sme da kaže i snimi šta god hoće.
Jedna od večnih predstava o rokenrolu jeste njegovo vižljasto poluobnaženo telo koje svedoči da je vlasnik istog prošao kroz svašta. Uz leden pogled koji obara, kao i nezaboravan glas sa dna sveta – Iggy deluje kao iskonsko oličenje momka spremnog na sve.
Rođen 1947. kao James Newell Osterberg Jr, danas je jedan od retkih i dalje aktivnih američkih rokera, koji su karijeru započeli još šezdesetih godina prošlog veka. Njegov rad sa grupom The Stooges iz tog perioda spada u najlegendarnije doprinose mitologiji rokenrola, a naročito se pamte izazovni koncertni nastupi na ivici autodestrukcije. Smatra se pretečom punka i alternativnog rok zvuka. Veteran je svih bitaka koje su vođene električnim gitarama od tad, pa sve do danas – prošao je sve što je moglo da se prođe i uvek je bio otpadnik koji živi na oštrici. Veličanstvenu istorijsku ulogu mu je na kraju nevoljno priznala čak i industrija: godine 2010. The Stooges su primljeni u The Rock and Roll Hall of Fame, a godine 2020. Iggyju je dodeljen Grammy Lifetime Achievement Award.
Svaki Iggy Popov bend ozbiljno misli ono što svira, a sam Iggy i ne ume drugačije: to što peva, to je to – nema laži, nema prevare. Zato je uzbudljivo ponovo se susresti sa njim u ovom novom svetu razularene merkantilnosti u kome je laž cenjena vrlina, prevara javno prihvaćena kao norma ponašanja, a inteligencija moguća samo kao veštačka.
Upravo objavljeni devetnaesti po redu solo album „Every Loser“ (Gold Tooth/Atlantic) vrlo je dobar, i to je najvažnija stvar koju o njemu treba znati. Ovo je njegovo prvo rok izdanje nakon nedvosmislenog kreativnog i komercijalnog uspeha „Post Pop Depression“ (2016), u produkciji Josha Hommea iz Queens of the Stone Age (ambijentalna jazz ploča „Free“ poslužila je očigledno kao eksperimentalni intermeco 2019). Ovde se u ulozi producenta i neke vrste umetničkog direktora pojavljuje Andrew Watt, koji je odigrao glavnu ulogu u prezentovanju Iggyjeve muzike kao komunikativne, ostajući veran autentičnom radikalnom rok zvuku kog on predstavlja – njegovu ulogu je važno napomenuti, jer se poslednjih godina već pojavljivao kao mađioničar što je nekim starijim rok imenima udahnuo preko potrebnu novu životnost (Eddie Vedder, Ozzy Osbourne, Elton John).
E sad, Iggy Popu sasvim sigurno nije trebalo udahnuti životnost – on je očigledno ima za nekoliko ljudi – ali trebalo je smisleno artikulisati i oživeti bend koji se sreo tek u studiju, a čije jezgro čine najproverenija savremena rokerska imena: Duff McKagan (Guns N’ Roses, na basu), Chad Smith (Red Hot Chili Peppers, na bubnjevima), te Josh Klinghoffer (gitare i klavijature, ex-Red Hot Chili Peppers). Gosti nisu ništa manje respektabilni: članovi grupe Jane’s Addiction – Dave Navarro, Eric Avery i Chris Chaney, uz gitaristu Pearl Jam – Stonea Gossarda, i prerano preminulog Taylora Hawkinsa, bubnjara Foo Fightersa. Ovaj skup asova dovoljno govori o tome koliki je ugled Iggy Popa i koga je sve inspirisao da se bavi rokenrolom – no, najlepše od svega je što svi zajedno ne zvuče nimalo sklepano za ovu priliku, već posvećeno, sa dečačkim uživanjem.
Opušten Iggyjev album retkost je u njegovoj karijeri – na „Every Loser“ kao da je konačno rešio da ne mora ništa više da dokazuje, nego samo što spontanije da isporuči. I to je najbolji pristup rokernolu. Evo na šta nailazimo tokom preslušavanja: „Frenzy“ je pravi mali agresivni biser u kome Iggy obnaroduje da je raspomamljen, kao da to nismo već znali – biće super eksplozivna numera za otvaranje koncerata; himnična anti-narkomanska „Strung Out Johnny“ iz daljine prijatno podseća na Bowie/Moroder hit-singl „Cat People (Putting Out Fire)“ iz ranih osamdesetih; „New Atlantis“ je balada posvećena neumitnom potonuću Majamija, Popovog prebivališta, usled klimatskih promena; ipak, nekako je cepanje gitare kojim počinje „Modern Day Ripoff“, praćena funky ritmom, najbliže onom krvožednom zvuku na kog smo navikli od njega. Na sve to stiže i „Neo Punk“ – zabavna stilska vežba čija satira cilja prebogate nove „pankere“, koje proizvodi današnja muzička industrija. I tu smo negde pred prvim zaključkom vezanim za „Every Loser“ – ništa na njemu ne zvuči „podgrejano“, niti revitalizovano, nema ovde ni traga onim dizajniranim „rokerskim“ personama koje idu redovno u teretane, sve je i dalje senzacionalno stvarno.
Ploča predstavlja pravi mali omaž raznim karakterima koje je Iggy tokom karijere voleo da igra u svojim pesmama. „Morning Show“ dodaje još jedan – ovo je savremeni Iggy Pop, i on ponekad mora da gostuje na jutarnjem programu, kako god da se oseća. Tu se negde krije i jedna od onih njegovih bisernih usputnih opaski o kojima posle razmišljate: „A future that is hopeless / Just makes each day delicious“. „All the Way Down“ ima starinski hard rokerski zvuk, kao neki odjek The Stoogesa, i donosi sudbinsku proklamaciju: „Kad krenem nizbrdo, ja idem do kraja“… ali tako vam je to sa Iggyjem: hteo – ne hteo, njegove reči obično zvuče kao zakletve. Uzmimo na primer „Comments“, gde svima preporučuje prodaju svog lika Holivudu, uz iznenađujući upbeat ritam što celu stvar pretvara u šaradu; ili finalnu „The Regency“ koja u sličnom fazonu prelazi u angažovanu kritiku ovog poludelog, tabloidnog sveta, u čijim poslednjim stihovima Iggy opet izlazi kao pobednik, pre nego što pristane na bilo kakav neželjeni kompromis.
Sve ovo je rečeno sa primerenom strašću, kakvu dobar rokenrol album mora da ima. I ne samo to – „Every Loser“ je ploča na kojoj ima dovoljno one nezaboravne drastične igipopovske supstance, da još jednom poverujemo kako je rokenrol večan. Iggy Pop je opet popu rekao pop.
Bonus video: Koncert Iron Maidena u punoj Areni
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare