0
Eyesburn su na "Troops of Light" došli najbliže mainstream albumu, koji bi im konačno doneo zasluženu široku popularnost.
Od svih rok bendova poniklih u Srbiji devedesetih, beogradski Eyesburn su bili onaj koji je možda najviše izgledao kao otrgnut od sveta i poklonjen našoj zemlji. Ko god ih je ukačio krajem te decenije, kad su već razvili svoj stil zasnovan na kombinaciji hardcore punka i reggaea, a la Bad Brains, stekao je isti utisak – još tad je bilo jasno da ima nečeg vrednog globalne pažnje u njihovom zvuku, izgledu i stavu. Kao da je svet progovorio unutar Srbije, zahvaljujući njima – nije stvar bila samo u tome što su u našu sredinu preneli jedan način modernog sviranja, nego i kompletnu viziju odnosa među ljudima.
Ova jedinstvenost pratila je Eyesburn i tokom dvehiljaditih, pa sve do današnjih dana – već samim činom eksplicitnog pozivanja ljudi na mir, ljubav i solidarnost, oni su bili drugačiji nego mnoge ovdašnje grupe. Osim glasnog zvuka, Eyesburn su uvek imali i svoju poeziju humanosti, smeštenu negde između Kande, Kodže i Nebojše i Del Arno Benda – što je i razumljivo, jer sa ovim sastavima dele sličan reggae koren, koji im je omogućavao da na koncertima izrače veliku količinu ljudske topline, kakvu niste često mogli da osetite na našim rokerskim manifestacijama. Zato su se njihovi nastupi uvek razlikovali od svih drugih.
I možda baš zato, još tužnije zvuči ono što se sa ovim bendom upravo dešava. Njihov poslednji album „Troops of Light“ (Mascom) objavljen je pre tri meseca i još nije doživeo koncertnu promociju u Beogradu, niti ima najave da će se to u skorije vreme desiti. Problemi su privatne prirode, i nema potrebe da u njih ulazimo na ovom mestu, ali oni pocrtavaju činjenicu da je cela rok generacija devedesetih – jedna od najznačajnijih koju smo imali u ovoj zemlji – zapravo užasno stradala tokom neobjavljenih jugoslovenskih ratova, a posledice te oštećenosti dolaze na naplatu možda tek sad.
Drama je tim veća, jer smo suočeni sa činjenicom da je „Troops of Light“ odlična ploča. U vreme koje obeležava oseka relevantnih dugosvirajući projekata i na svetskom nivou, a posebno domaćem – slušati jedan snažan muzički iskaz kao što je ovaj, maltene je privilegija. Ključna istorijska izdanja ovog benda svakako su „Fool Control“ (2000) i „Solid“ (2003), od kojih je prošlo dosta vremena. Možda zato što opet živimo u kritičnim trenucima, možda zato što su sazreli kao muzičari – šta god da je razlog – svakako je neverovatno sa kolikim su uspehom Eyesburn na svom osmom regularnom izdanju opet našli sebe, ne gubeći ništa od beskompromisnosti svoje muzike, a dodajući na nju određenu blagost i prefinjenost. Na sve to, oni su se na „Troops of Light“ potrudili da sve što su do sad naučili predstave produkcijski na najkomunikativniji način, te se sa lakoćom po prvi put uspešno obraćaju i publici koja možda više voli mainstream zvuk.
Veliko iznenađenje donosi već sam početak „Back in the Days“, gde se kao gosti pojavljuju Prti Bee Gee – ovo povezivanje reggaea sa hip hopom i zajednička priča o sećanju na devedesete, služe kao efektan, multižanrovski prolog za album. Eyesburn do sad nisu imali ovakav jasan ujediniteljski istup u ime generacije, pa ova pesma odmah dobija značajno mesto u njihovom opusu. Sledećih nekoliko numera su sve jedna za drugom naprosto dobre: potencijalni hit je „Troops of Light“, neka vrsta revolucionarnog punka sa duvačkom sekcijom i zabavnim tribalnim intermecom u sredini, „Reborn in Fire“ već sad deluje kao klasična numera iz njihovog repertoara, odlični melodični hard rock „Breaking My Blues“ uspešno se oslanja na starije rokenrol uzore, a „Aware (Bam Bam)“ je Eyesburnova poruka ovom uznemirenom svetu i deluje kao moderna gitarska stvar koja bi trebala da bude na svim top listama. Posle furiozne prve polovine, opušteni, ali svejedno zabrinuti karipski laidback momenti, očekivano počinju da pretežu u nastavku: takva je „Help Me“ sa refrenom o umiranju u nevidljivim ratovima, kao i dirljiva „House Without Windows“, sa svojim propovedanjem da će sva maltretiranja kojima smo izloženi uskoro proći, a u ovaj tok se donekle uklapa i spora „News Noise“ – sve one govore o potrazi običnog čoveka za mirom i utehom na ovoj planeti, koju smo sami svojim snagama unesrećili. Kraj je rezervisan za mračnu i neobičnu “Angels in Captivity“, gde plemenski ritmovi dopunjuju preteće gitare na vrlo orginalan način, uz jasno izrečenu objavu da Eyesburn ovaj puta nastupaju kao glas naroda iz siromašnih delova grada, sa porukom vlastodršcima i svima koje to još uvek zanima – „After all / Babylon will fall“.
Posle slušanja „Troops of Light“, nikako se ne mogu oteti utisku da su Eyesburn sve vreme bili na tragu da po značaju postanu neka vrsta Partibrejkersa za novi naraštaj, samo da je bilo sreće i upornosti za Kojota i drugove. Muzika je za generaciju koja je odrasla devedesetih često bila jedini lek, ali je pitanje koliko taj lek može da vas dugo održava zdravim i normalnim, ako svega drugog ponestaje. Ipak, boljeg i dalje nemamo.
Zato su nam Eyesburn potrebni, tačno ovakvi kakvi su.
Bonus video: Koncert Hladnog piva u Belexpocentru
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare