1
Drugi album londonskog alternativnog sastava Bar Italia u toku ove iste godine, konsoliduje njihovu poziciju naj-cool rok grupe na Ostrvu.
„You are the only reason why I smile…“ (Bar Italia „Twist“)
Od svih novih cool bendova koji trenutno rade, ovaj je naj-cool.
Namerno pomalo misteriozni, Bar Italia dolaze iz Londona, prestonice pop mistifikacije. Do pre šest meseci skoro niko nije znao za njih. Danas imaju za sobom već dva veoma dobra albuma – oba izašla 2023-će – na kojima se definiše novi alternativni rok zvuk: kratke gitarske dvominutne i trominutne pesme bez suvišnog soliranja, pune gradske melanholije, u kojima se beleže intimna dnevna razmišljanja o međusobnim odnosima stvarnih ljudi. Mada na trenutke podsećaju na svima poznate čuvene dark pop sastave kao što su The Cure, My Bloody Valentine, Cocteau Twins i slični, usuđujemo se reći da je pred nama originalan, autentičan kultni bend u nastajanju.
Ni danas ne znamo mnogo više o triju Bar Italia osim da ga čine Nina Cristante, Jezmi Fehmi i Samuel Fenton, te da je njihov debi „Tracey Denim“ oduševio kritiku i pridobio fanove širom sveta u maju 2023, a da je u novembru iznenada objavljeni „The Twits“ (Matador) dodatno konsolidovao njihov ugled i evidentnu popularnost. Dok su prvi album činile kraće i grčevitije pesme, nove su opuštenije i atmosferičnije – zajedno funkcionišu kao jedna storija čiji se delovi sjajno dopunjavaju. Zato drugi album ne dolazi prebrzo, nego kao logičan nastavak prvog, produbljujući njegove teme na idealan način – i to je fantastičan potez, posebno za sve nas koji smo ih odmah zavoleli.
Glavna i najšarmantnija osobina benda Bar Italia jeste naizmenično pevanje jedne devojke i dva dečka. Oni se menjaju iz strofe u strofu tokom skoro svake pesme, učestvujući svako svojim glasom – to zvuči kao žensko i muško koji se gledaju i komentarišu jedno drugo u sebi, kroz tok misli, kog samo mi, slušaoci, čujemo. Zamislite da vam na žurci neko govori o osobi koju je malopre upoznao i deli svoje utiske o njoj. Bar Italia u svakoj pesmi imaju takav nivo privatnog poveravanja, kog ne srećete skoro nigde drugde u pop muzici.
Nastavljajući sa ovom estetikom šokantne intimnosti, a da pritom ne gube ništa na direktnosti i ljudskoj toplini, najnovije pesme nam nude složenije doživljaje nego na odličnom debiju „Tracey Denim“. Muzika deluje kao da se dešava u sumrak ili nekom drugom polumraku, ali nema ničeg mračnog u njoj. Nema nikakve opšte namučenosti, tipa Joy Division, nikakve apokaliptične katastrofe čovečanstva za koju se sluti da je na pomolu. Umesto toga, naši junaci se vrte u prepoznatljivim kolopletima ljudskih odnosa, noseći se sa emotivnim nedoumicama i konfuzijama sa istom neodlučnošću i neizvesnošću koja prati i sve nas.
Bar Italia su neobavezni instant pesnici gradske svakodnevice, i u time je njihova skrivena veličina. Nivo iskrenosti kojim nas Bar Italia pogađaju zato je ogroman: „My Little Tony“ proziva nekog pretencioznog foliranta, u „Real House Wibes (Desperate House Vibes)“ zatičemo devojku koja od svojih silnih fantazija nije u stanju da reši ko je ona u stvari, dok se „Worlds Greatest Emoter“ bavi momkom toliko stalno zabrinutim za to kako mu se odvija život, da više nije sposoban za normalnu ljubav, čak ni kad mu se ona otvoreno nudi. Likovi u ovim numerama deluju tako prepoznatljivo, da automatski počinjete da izvlačite paralele sa ljudima koje znate u svojoj okolini.
Ploča biva sve bolja do kraja, pa tako „Shoo“, „Que Suprise“, „Brush w Faith“, „Glory Hunter“ i „Sounds Like You Had to Be There“ nastavljaju da dnevnički beleže one obične male drame koje čine život: kratke susrete sa pogrešnim ljudima, razočarenje u bivše prijatelje, probleme u komunikaciji sa bliskim osobama i sumnju u sebe – da li smo za to sami krivi? Ali, ključno pitanje koje se proteže celim albumom jeste – kako izgraditi poverenje u bilo koga na ovom svetu? Iznenađujuć odgovor nude dve lepe završne numere – „Jelsy“, koja na nežan način saopštava da izolacija od drugih možda ponekad i nije tako loše rešenje, dok nam „Bibs“ govori da se treba prepustiti dešavanjima i prihvatiti ih onako kako dolaze, bez suvišnog analiziranja, što nam u poslednjoj strofi pevaju sva tri glasa, po prvi put ujedinjena.
Bar Italia su definitivno deo nove post punk / shoegaze scene, ali ovde nijedna pesma nije po striktnim žanrovskim pravilima – sve imaju muzičke i lirske obrte što nas vode u nepoznato. Kompozicije odišu jedinstvenom čežnjivošću, kakvu do sad nismo čuli i samo je ovaj bend uspeo da je izrazi. Opisuju jednu novu tesnu realnost u kojoj žive milioni mladih: to je prinudna bleja, u kojoj više nema posla i ničeg pametnog da se uradi sa sobom, osim da se igraju igrice, šara po netu i dopisuje tvitovima sa nekim (zato: „The Twits“). Ako je alternativna slacker kultura bila donekle stvar izbora tokom devedesetih, danas je ona prinudna. Bar Italia dolaze iz te paralelne stvarnosti u kojima se gomili pametne i lepe omladine apsolutno ništa ne dešava. Ona egzistira bez korena, u vakuumu, kao i članovi grupe. Čežnjivost koju smo malopre pomenuli, za njih je sudbinska, jer život neumitno prolazi pored njih u moru digitalnih aktivnosti i oni polako postaju toga svesni.
Ovo nam dopušta da slobodno zaključimo kako je pred nama ozbiljna grupa, skrivena iza prividne neobaveznosti, nepoznatosti članova i tajanstvenosti porekla. Tim činom svesnog pretvaranja sebe u anonimuse, oni zapravo hoće da kažu da se ne razlikuju od svoje publike, koja je anonimna jer drugačije ne može.
Od svih novih cool bendova koji trenutno rade, ovaj je naj-cool. Ništa drugo im nije preostalo.
Bonus video: Nastup ruskih bendova u Beogradu
