1
Angažovana kanadska grupa Godspeed You! Black Emperor donosi emotivnu instrumentalnu muziku kao vid borbe protiv kapitalizma.
Postoji mnogo razloga zašto današnji tekst posvećujemo upravo izašlom albumu sastava Godspeed You! Black Emperor – G_d’s Pee AT STATE’S END (Constelation). Najvažnija je činjenica da se radi o ploči koja dovodi u pitanje sve – muzičku industriju, očekivanja publike, pa i sam svetski poredak. Muzika na njoj je zahtevna i traži pažljivo prepuštanje od slušaoca. Nije za svakog, jer nema hitova, nema reči, nema ritma… samo dugačkih, sporih, intenzivno emotivnih instrumentalnih kompozicija. Verovatno više i ne postoje reči kojima se sadašnji svet može opisati – ostala nam je samo ovako snažna apstraktna muzika, kao dugi jecaj, koji traje.
Posle 25 godina rada, konačno je došlo vreme da pravilno shvatimo GYBE. Oni se s pravom mogu smatrati ne samo jednim od ključnih post rock bendova, nego sasvim sigurno spadaju i među najzanimljivijih pojave u savremenoj popularnoj muzici uopšte. Devetočlani kolektiv iz Montreala objavio je četiri revolucionarna izdanja u prvom periodu rada 1997-2003, i evo još četiri posle obnavljanja funkcionisanja 2012, zaokružujući ove godine svoj pogled na svet, iz kog su, mimo svih pop tokova, opevali stvarnu tragediju eksploatacije što nas očekuje na svakom koraku u životu, i čija smo žrtva pre svega mi sami.
U istoriji je bilo mnogo politički angažovanih muzičkih autora, od Woody Guthrieja i Boba Dylana, do The Clash i Public Enemy. Post rock bendovi kao što su Godspeed You! Black Emperor, Mogwai i Tortoise doneli su sredinom devedesetih sa sobom koncept koji je rok muziku približio klasici i džezu, novi freeform umetnički pristup, slobodan od diktata tržišta zabave kakva muzika treba da bude da bi se prodala. Odatle do otvorene kritike velikih izdavačkih kuća da jure samo profite, bio je samo jedan korak, te su se svi našli na malim, ali uticajnim izdavačkim etiketama, gde su mogli slobodno da deluju. Post rock je dakle bio vid tihe pobune, pa su GYBE, kao posvećeni anarhisti, napravili još jedan, krajnje logičan korak – prešli su iz umetničkog razobličavanja sistema u kome živimo u otvoren napad na njega. Njihovi albumi su zato uvek pričali o sukobu sa ovim uređenjem koje ne garantuje egzistenciju, upropašćava ljude i dovodi ih u opasnost, mada se reklamira kao najbolje. Do 2021. ta borba se zaoštrila i pretvorila u borbu na život i smrt između gospodara kapitala i običnog sveta širom planete. O tome se radi na svakoj ploči koju su potpisali GYBE, a posebno na ovoj novoj, kojom zaokružuju karijeru.
Neko će reći kako je neobično što se u metropolama, gde su građani zaštićeniji od raznih pošasti nego u Trećem svetu, neko buni protiv sistema koji se uz to vode kao demokratski… međutim, posle ozbiljnog ljuljanja tih sistema pod pritiskom pandemije, mislim da je izlišno raspravljati – dubok je razlog zašto su najbogatiji dali tako jadnu zaštitu svojim građanima, i plašim se da je odgovor do koga dolazimo nešto što smo odavno slutili: tamo ljudski život ne vredi mnogo sam po sebi, posebno ne u Americi, u kojoj komercijalizovani zdravstveni sistem na čoveka gleda kao na resurs, a osoba dobija na značaju onoliko koliko zarađuje. Ova surovost kapitalizma u međuvremenu je došla i do naših krajeva. Sad i mi osećamo ono kroz šta su generacijama prolazili negde u navodno razvijenom svetu, a ustvari samo finansijski i vojno moćnom – da se ta sila gradi na leđima miliona upregnutih, bez ikakvih prava da poboljšaju svoj položaj ili promene svoju sudbinu radnika zaposlenih na održavanju farse kojom se bogate samo najbogatiji… Upravo tome je posvećen ceo umetnički izraz GYBE, i svaki njihov odsviran ton opisuje činjenicu da nam u današnjem digitalizovanom ustrojstvu društva neko smanjuje vrednost do trenutka kad ćemo svi biti ništa, nepotrebni čak i kao robovi, ljudi bez cene na tržištu rada, koje će polako prestati da postoji.
Setan svet koji se ruši, opisan epskim elegijama na albumima GYBE, u međuvremenu je postao naša stvarnost. Ne verujem da zbog toga osećaju neku posebnu radost, ali je neobično to što pesme na G_d’s Pee AT STATE’S END (slobodan prevod: „Godspeed piša na kraj države“), nekako nude svetlost na kraju puta i po tome su izuzetne. Njihove razvojne strukture više ne vode u propast, nisu onako neupitno melanholične, i ne zvuče kao soundtrack za raspadnute gradove. Ne, katarza i klimaks na ovom albumu dolaze sa nagoveštajem mogućeg sretnog raspleta, po prvi put na nekom muzičkom delu kog oni potpisuju.
Ovako izgleda njihov testament za bolji život u svetu koji će nastupiti posle pandemije, sastavljen od dve pesme duge po dvadeset minuta, i dve kraće od pet, odsvirane kao klasična muzika rok sredstvima (kurzivom ide kompletan naslov numere, onako kako je naveden na ploči, pa onda naš opis):
A Military Alphabet (five eyes all blind) (4521.0kHz 6730.0kHz 4109.09kHz) / Job’s Lament / First of the Last Glaciers / where we break how we shine (ROCKETS FOR MARY)
Počinje kao statički elektricitet u vazduhu, šum signala sa satelita i drugih sredstava za „osmatranje i ubijanje“, a potom visoko-osećajna muzička tema polako narasta kao pulsirajuća zver, da bi se u drugoj polovini pretvorila u neku vrstu usporenog valcera za ovaj kraj krajeva koji živimo. Završava se zvucima sličnim pucnjevima u tišini.
Fire at Static Valley
Anđeoski eterična kompozicija, koji nas ispunjava strahopoštovanjem, jer pokušava da nam dočara kako zvuči vazduh pun strepnje.
„GOVERNMENT CAME“ (9980.0kHz 3617.1kHz 4521.0 kHz) / Cliffs Gaze / cliffs’ gaze at empty waters’ rise / ASHES TO SEA or NEARER TO THEE
Uzburkani ljudski glasovi, koji otvaraju ovaj komad muzike, najavljuju zlokobni gitarski dron koji poravnava sve pred sobom, uz zavijajuću melodiju što se ciklično ponavlja, te gudače koji je čine neutešno tužnom. Pred kraj postaje svetlija, kao da nasulućuje izlazak iz mraka, stvarnu zoru iznad namučenog pejzaža, da bi se sve više ubrzavala i pretvarala u radosni ples dočeka nečeg boljeg, te konačno završila zvonima što najavljuju dolazak slobode. I to je cela priča oko ovog albuma.
OUR SIDE HAS TO WIN (for D.H.)
Finale se ne može drugačije opisati nego kao još jedna anđeoski eterična kompozicija, koja dočarava neke drugačije predele, izdižući nas na višu nebesku ravan, odakle konačno vidimo kako sve može biti bolje – jer, da, muzika može da vas navede da vidite bolje – a potom nas vraća sebi samima, kroz završetak predat toplini gudača.
Zaključak:
Snimljen u njihovom vernom studiju Thee Mighty Motel2Tango, po prvi put u produkciji lokalnog heroja Jacea Laseka i sa omotom u vidu još jednog originalnog rada omiljenog saradnika William Schmiechena, koji citira grafička rešenja sa legendarnog debija F#A#∞, projekat G_d’s Pee AT STATE’S END predstavlja tačku na I jedne zadivljujuće karijere.
Svaki album GYBE rekvijem je za svet u sadašnjem obliku. I molitva za nadu. To je, uostalom, reč, kojom završavaju svaki svoj koncert, projektujući je na video platnu.
„this record is about all of us waiting for the end.
all current forms of governance are failed.
this record is about all of us waiting for the beginning,
and is informed by the following demands=
empty the prisons
take power from the police and give it to the neighbourhoods that they terrorise.
end the forever wars and all other forms of imperialism.
tax the rich until they’re impoverished.“
(nepotpisana poruka na omotu)
Ceo album možete preslušati na:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare