Piše Dragan Ambrozić: Alicia, Norah, Lianne

Tri nova albuma nam nude tri priče o licu i naličju ženskog uspeha u pop muzici.

Alicia Keys – ALICIA (RCA)

Po svemu što joj se desilo u karijeri, Alicia Keys bi do sad već morala biti superzvezda čije ime poznaju milioni. Paradoksalno, ime možda i znaju, ali ne i pesme, jer tokom poslednje decenije baš i nije imala hitove vredne pamćenja – toliko dugo da nije ni čudo što deca danas misle da je reč o nekoj novoj pevačici. Njeni najpoznatiji albumi su ostali oni sa početka karijere (Songs in A Minor 2001. i The Diary of Alicia Keys 2003.), dok je najslavniji momenat ipak ono gostovanje u Jay Z-jevoj hitčini za sva vremena „Empire State of Mind“ iz 2009. Bez obzira na brojno stanje Grammy nagrada u njenoj kolekciji, pošto je sa prodaje od 12 miliona primeraka debi albuma sišla na ispod milion za njen poslednji (socijalno angažovani soul-funk projekat Here, 2016) – bilo je jasno da će Alicia okrenuti svoj brod ka mirnijim vodama, odnosno onome što publika očekuje od nje. I stvarno, ne samo da se tek objavljeni novi album predvidljivo zove kao i pevačica, da ne bude greške, nego je i njegov opšti ton od početka do kraja stereotipno umirujući, čitaj: balada baladu stiže.

Naravno, pop muzika mora da publici ponudi prepoznatljivost melodija i motiva. Koncipiranje celog albuma oko balada, u slučaju Alicie nikako nije pogrešna ideja, jer je njen glas jedinstvene lepote ovako došao do izražaja, a sam emotivni univerzum u kome se ovde kreće, svima je već dobro poznat i jako je voljen od strane fanova. Superiorna produkcija A klase dala je svoj doprinos, pa ovaj njen korak u sigurnom smeru, odaje utisak jedinog mogućeg ispravnog poslovnog poteza. Ali gde je tu umetnost?

Nažalost, nema je mnogo. Doduše, ALICIA se otvara sa dve zaista snažne pesme – ljubavna konfrontacija u „Truth Without Love“ dramatično postavlja osnovni osećajni ton, demonstrirajući kako je ovo album sa konceptom preispitivanja. Alicia Keys neočekivano vatreno peva svoj refren, kao da verbalno grize svog partnera u ovom okršaju, saopštavajući na kraju da nema istine bez ljubavi. „Time Machine“ donosi nam zagonetnu elektro-funk temu, skriveni omaž drugoj jakoj ženi (Solange), te dobre stihove u kojima se kaže “nije nas vreme promenilo, nego naši snovi koje nismo pratili, što dolaze da nas proganjaju“ . I to bi bilo to što se tiče kvaliteta – taman kad pomislite da nas ovde čeka nešto specijalno, stvari počinju da se srozavaju.

Pokušaji hitova veoma su udaljeni od onoga što se dešava na listama: „Underdog”, napisan u saradnji sa proverenim Edom Sheeranom, najbliže je tome i trebalo bi da nosi osnovnu plemenitu poruku ploče, ali nekako je teško do kraja poverovati u pesmu u kojoj pevačica multimilionerka poručuje svima odbačenim od društva – beskućnicima, prostitutkama, taksistima (zašto njima, to samo AK zna) – da veruju u sebe, te da će njihova zvezda jednog dana sigurno zasijati… ma, kako da ne. Nežna „Show Me Love” (featuring Miguel), pogađa trend saradnje sa latino izvođačima, ali je previše apstraktna da bi se učestalo vrtela na radiju. Najuspeliji komad je „So Done” (featuring Khalid), u kojoj ovaj momak daje sve od sebe, a Alicia ga prati u nadigravanju kroz harmonije – od srca raspevana numera, opet previše složena da bi postala hit.

Dueti koji slede pokazuju da u njoj i dalje postoji umetnička ambicija, kao i potreba da se progresivno razmišlja unutar kanona popularne muzike, te u dva trenutka registrujemo pojavu afričkih pevača, što potvrđuje našu tezu da nam odatle dolaze sledeće zvezde: „Wasted Energy” (featuring Diamond Platnumz), ima zavodljiv ritam koji se oslanja na ska, dok je „3 Hour Drive” (featuring Sampha) uspela topla pesmica o traženju voljenog. Bliže završetku ploče se na „Jill Scott” (featuring Jill Scott), demonstrira kako je Alicia dorasla da sa istoimenom soul divom komunicira unutar ove džezirane kompozicije neobične strukture – ali nekako bez mnogo šarma. Ne treba naglašavati kako nijedna od pomenutih numera nema ništa zajedničko sa mogućim hitom koji bi joj bio preko potreban.

Tome je najpribližnija stvar po imenu „Perfect Way to Die“, ostavljena za sam kraj. U svojoj grandioznosti, međutim, popušta pod teretom patetike baveći se strašnom temom žrtava policijske butalnosti u Americi, do te mere uporno pokušavajući da nas gane, da na kraju niko ne može da ostane uveren da je nešto doživeo – tema viševekovne eksploatacije i rasističkog nasilja nad celim jednim slojem ljudi u SAD suviše je ozbiljna da bi se opisivala na ovako prozaičan način. Finalna „Good Job“ malo je relaksiranija, ali na isti način plakaterski uprošćeno nudi svoju iskrenu zahvalnost onima koji neprimećeno, ali svakodnevno čine dobra dela – od majki, preko učitelja u školi do medicinskih radnika. Teško je sporiti se sa ispravnim stavovima Alicie Keys, koje svakako imaju efekta kod njene adolescentske publike, ali svejedno ostaje utisak da nam ona ne poručuje ništa što već nismo znali, te da tu nema ni traga od nekog dubljeg umetničkog uvida u goruću društvenu problematiku koje se latila.

Ostale pesme suviše su sterilne da bi se upamtile, te ovaj očekivani povratak na formulu njenog čuvenog debi albuma prolazi relativno neslavno – poduhvat ALICIA korektan je do bola i ne vređa nikog, do te mere da ne može duže da zadrži pažnju. Lepa i nenašminkana, Alicia Keys i dalje moćno peva i njene poruke su nedvosmisleno humane, što je već samo po sebi pohvalno, posebno u sadašnjim okolnostima. Ali sve njene dobre namere dave se u beznačajnosti pesama i ona polako počinje da nam liči na najbolju učenicu u odeljenju koja se nije snašla kad je izašla iz škole, život joj je već malo odmakao, i tek sad počinje da shvata kako nikog ne zanima to što je naučila celo gradivo napamet.

Norah Jones – Pick Me Up Off the Floor (Blue Note Records)

Norah Jones je počela otprilike u isto vreme kad i Alicia, uz jednako veličanstven uspeh debi albuma (Come Away with Me, 2002, prodat u 27 miliona primeraka), nagoveštajući dolazak nove generacije autorki u XXI veku. Ima višestruke platinaste tiraže iza sebe, i potrebu da se ponovo dokaže posle perioda lutanja. Prethodni LP pod imenom Day Breaks (2016), za kritičare je bio povratak na njen poznati svedeni klavirski zvuk i staze stare slave, ali je podbacio u prodaji, da bi upravo objavljeni Pick Me Up Off the Floor, zaoštrio ovu podelu – dok su stručnjaci usaglašeno oduševljeni, publika ga jednostavno nije kupila, pa je ovo njena prva ploča koji je završila daleko od vrhova top lista. Radi se o albumu koji je sačinjen od kompozicija što su prvobitno snimane kao dopuna prošlogodišnjoj kompilaciji singlova Begin Again, a onda su one koje nisu stale na to izdanje iskompilirane u jedinstven proizvod, sa začuđujuće visokim nivoom kvaliteta i kohezije – sve numere isijavaju istu vrstu blage topline i neposrednosti, koju Norah uvek obećava, ali ovde i te kako obilno ispunjava.

Na papiru bi se reklo da Norah Jones ima istu umetnički strategiju kao i Alicia Keys: obe pokušavaju da nam isporuče emotivan sadržaj na jedan delikatan i nepretenciozan način. Ali dok kod Alicie u ovom trenutku jednostavno nema dovoljno sadržaja, pa često sve ostaje na dobro upakovanoj ispraznoj neobaveznosti – kod Norah je situacija obrnuta, te je njena nova ploča i sadržajna i stilizovana. Međutim, nepisani zakoni šou biznisa često su okrutni: dok Alicia Keys zahvaljujući pažljivo gajenom imidžu mladolike soul aktivistkinje nekako ostaje u fokusu pažnje široke publike, čak i sa praznjikavim albumom, činjenica da je Norah Jones i dalje za javnost zakucana u liku smooth džezerke, odavno deluje zastarelo i polako je udaljava od masovnog interesovanja – mada ona ovde potpisuje umetnički ubedljivo delo, koje u svojim najboljim trenucima može poslužiti kao primer kako relevantno može zvučati kantautorska muzika novog doba.

Pick Me Up Off the Floor nije album koji će otvoriti neko novo istorijsko poglavlje, ali ga iznad proseka izdiže zreo, očigledno proživljen introspektivni pogled na svet Jonesove, te ujednačen kvalitet muziciranja celog benda. Osim Norah na klaviru, ovde se ističe Brian Blade na bubnjevima (čest gost Beogradskog džez festivala), kao i niz odličnih drugih džezera, od kojih odudara samo inspirativno prisustvo Jeffa Tweedyja iz visoko cenjene „americana“ grupe Wilco u ulozi producenta, muzičara i koautora dve numere. Sjajne gudačke aranžmane uradio je Paul Wiancko, i oni daju ovim osetljivim, lagano-vozećim kompozicijama, preko potrebnu trodimenzionalnost.

Ono što najviše pleni kod Jonesove je direktan i intiman, a krajnje nepretenciozan govor o sebi i svojim usponima i padovima, što se već na otvaranju nagoveštava kao osnovni tok albuma u „How I Weep“ – lelujava atmosfera grčevite unutrašnje borbe razočarenja i nade, postavlja scenu za sva dešavanja u pesmama koje slede. Ovo se pre svega odnosi na seriju ljubavnih zapleta i raspleta koja čini srce ovog albuma: gospelom inspirisane „Flame Twin“, „Hurts to Be Alone“, „Heartbroken, Day After“ i „Say No More“ deluju kao romantični mini ciklus, skriven unutar ploče. Prva pesma nam predstavlja dvoje ljubavnika koji ne mogu da pobegnu jedno od drugog, jer su igrom sudbine predodređeni da uvek osećaju jedno drugo, bez obzira da li su zajedno ili nisu. Na drugoj se već nagoveštava kako nije istina da usamljenost ne boli, a treća stvar nam jasno saopštava da je on otišao ostavljajući za sobom pustinju. Poslednja epizoda se tiče mogućnosti njegovog povratka, u kome otkrivamo kako junakinja ne može sebi da pomogne – želi takav rasplet, čak i po cenu da ponovo prođe kroz pakao iluzija. Norah ovde svakako nije easy listening.

„Were You Watching?“ apsolutan je vrh ploče, mala rekapitulacija veze koja je stepenik po stepenik silazila u ambis, da se iz njega nikad ne vrati, dok je voljena osoba samo posmatrala sa strane kako se odnos raspada. „Da li si gledao, dok smo se polako pretvarali u strance?“ – obične su to reči, ali se smrznete od poetskog uvida u tuđi mrak i nesreću kog one pružaju. Borbena balada „This Life“ izlaže nas zaključku da je život kakvog smo do sad znali završen, i teško bi se iko danas suprotstavio toj tvrdnji. Album ipak zaokružuju kompozicije koje u sebi nose smirenje – „Stumble on My Way“ u kojoj otkrivamo da je Norah u svojim pesmama našla mesto na kome može da se sakrije od svega lošeg što joj se dešava; „Heaven Above“ gde je zatičemo kako kaže da nije usamljena dok gleda njegove fotografije, rekaptulirajući jednu ljubav koja nije mogla da traje, ali je bila nešto najlepše dok je postojala; kao bonus na nekim izdanjima se pojavljuje samorazumljiva „Tryin’ to Keep It Together“, savršeno objašnjavajući duh iz kog je nastala ova ploča.

Album je očigledno od posebne važnosti za autorku, jer će se posle originalnog objavljivanja u junu, već 16. oktobra pojaviti i u proširenom, deluks izdanju sa 30 numera, uz dodatne atrakcije tipa „I Am Missing You“ koju je potpisao njen otac, legendarni Ravi Shankar, ili „For the Good Times“ Krisa Kristoffersona. Ako dodamo da su odnekud tokom avgusta i septembra iznikla čak tri kompilacijska mini albuma Morning Jones, Classic Jones i Midnight Jones, postaje jasno da je u toku Norahina diskografska invazija.

Veličina Norah Jones među damama sa autorskim sposobnostima jeste u tome što nam nikad ne natura svoje istine kao recepte za življenje. Najteže je puštati kompozicije da govore za sebe, prepričavajući kroz njih stvarna zbivanja bez namere da se nameću zaključci, nudeći svoje iskustvo kao jednu činjenicu više. Norah nekako uspeva u tome da prati svoje songove kao da zavisi od njih, i kao da pesme pišu njen život. Šta više očekivati od devojke za klavirom?

Lianne La Havas – Lianne La Havas (Warner / Nonesuch)

Možda je pravi čas da zaronimo u savremeni trenutak i opet ustanovimo kako mlade žene generalno imaju šta da kažu u popularnoj muzici – što je svakako i posledica rada prethodnih generacija, uključujući Aliciu i Norah. Dok su one utirale put u SAD, u Britaniji su Amy Winehouse i Adele ostavile nezaboravno nasleđe koje i dalje osvetljava put mnogima – ali još davno pre njih, postojala je Sade, koja je tokom 80-ih izgradila model moderne evropske pop-soul dive.

Izgleda da je Lianne La Havas (r. 1989) slušala sve njih. Njen nedavno izašli istoimeni album, tek je treći po redu od 2012, kad se pojavila kao veliki talenat, i najkompletniji je do sad – pravo malo otkriće letnje sezone. U pitanju je još jedna post-break up storija, odnosno rekapitulacija teškog raskida ljubavi. Počinje sa moćnom „Bittersweet“, što bez greške spada u najbolje balade ove godine i već sad zvući kao klasik – posle opisa proganjajuće sumnje u ljubavnika sa kojim se stalno raspravlja, dolazi refren „no more hanging around“ koga Lianne sa bolom peva, najsnažnije nagoveštavajući odsustvo životnog sadržaja koje sledi kad on ode. Tokom sledeće dve uzbudljive kompozicije susrećemo je kao više nego aktivnog aktera svojih osećajnih avantura: „Read My Mind“ nije samo muzički inovativna u okviru žanra, nego se i direktno obraća dečaku kome obećava „da dolazi po njega“ – nastavak nalazimo u „Green Papaya“, pesmi što se završava pozivom „vodi me kući / da stvarno vodimo ljubav“. Smeo ton albuma nastavlja se u kratkoj „Can’t Fight“ gde se odvija prava borba sa sobom, tokom koje je Lianne svesna kako je oštećuje veza u kojoj se nalazi, ali ne može da uguši svoje srce i izađe iz nje.

Minimalistička, a ipak čulno raskošna, kao i većina njenih stvari, „Paper Thin“ je jedan od vrhunaca albuma – zatičemo je suočenu sa muškarcem koji se nje plaši, jer se plaši svojih emocija, i zato ga je skoro nemoguće voleti. „Seven Times“ nas suočava sa plakanjem zbog njegovog nemogućeg ponašanja, sa sve flautom da nam pojača tu emociju na kraju, dok se u laganoj „Courage“ prikuplja hrabrost da se nastavi dalje, što se i dešava u džeziranoj „Sour Flower“, još jednoj kompoziciji koju njen fenomenalni glas nosi u nepoznate visine. Odlična obrada Radiohead „Weird Fishes“ (sa njihovog LP In Rainbows), donosi šire promišljanje ljudskih sudbina kroz razumevanje igre ljubavnih mamaca i zavođenja na krivi put – smeštajući je bliže alternativnim rok razmišljanjima, i svakako daleko od bilo kakvog establišmenta.

Album Lianne La Havas ima ukus stvarnog dokumenta o nečemu što se desilo, pa nas bez mnogo muke uverava kako ova autorka nije od onih što će u budućnosti trpeti da budu podvrgnute robovanju strogim komercijalnim pravilima, jer svoju muziku pravi iz duboko ličnih razloga. Lianne je odrasla uz gitaru, pre nego klavir, pa se u njenom kreativnom rukopisu prepoznaju više folk uticaji, dok će stariji naslutiti Joan Armatrading iz najboljih dana kao jednu od verovatnih inspiracija. Moguće je da njeno neobično grčko-jamajčansko poreklo takođe doprinosi evidentnoj originalnosti zvuka, unoseći nesvakidašnji senzibilitet u ove nervozno-nežne kompozicije, koje nikad ne gube groove. Dovoljno da u Lianne prepoznamo nešto novo, moguć putokaz drugim, još mlađim… Na kraju dana, moramo zaključiti da nam je, sa velikom ljubavlju pre svega za muziku, Lianne La Havas iznenada poklonila snažan savremen soul album, koji nikom ništa duguje i zvuči kao da se nekog stvarno tiče.