Pozorišnu sezonu 2019/20 - bar prema onome do sada viđenom - više ćemo pamtiti po nekim skandalima, nego po značajnim scenskim ostvarenjima, naročito ukoliko se fokusiramo na glavni grad.
Društveni kontekst je tome doprineo u priličnoj meri, pa se ne može prećutati produžena praksa v. d. direktorovanja, kojom se izbegavaju konkursi i ukida transparentnost izbora. Krajnje je demorališuće sve veće uplitanje politike u sferu kulture, i njene sve osetnije dizgine u vidu često sramnih upravnih odbora. Jedan od najzanimljivijih reditelja, Zlatko Paković, ne može ni da priviri na domaću oficijelnu scenu, a ne piše se dobro ni Urbanu, Frljiću ili Kokanu, koji polako ali sigurno bivaju istiskivani iz beogradskih pozorišta. Sve ovo ne može da ne ostavi posledice i na repertoarsku politiku i kvalitet predstava.
Drugo polugođe godine velikog jubileja, svog 150. rođendana, beogradsko Narodno pozorište obeležava jednim novim domaćim tekstom i sa dva svetska klasika, ali i onom nesrećnom večerom koju je na samoj sceni priredio neki modni portal. Tri premijere – premalo i za običnu sezonu, a kamo li za ovakav jubilej, a svaka je upitna na svoj način.
Najagilniji su za sada u Beogradskom dramskom. Novi upravnik, energični Jug Radivojević, očigledno je dobio vetar u leđa i u vidu dodatnih materijalnih sredstava, što je rezultiralo vrlo ambicioznim planom za naredne dve godine, ali od onoga što je trenutno na repertoaru pažnju i visoku ocenu zaslužuju Fine mrtve devojke u režiji Patrika Lazića i Sumrak bogova u režiji Jagoša Markovića.
U Ujvideki sinhazu tradicionalno imaju bar jednu predstavu u sezoni koja ostaje za pamćenje. Najnovija je bez sumnje Ana Karenjina u režiji Dejana Projkovskog, sa zanosnom Martom Bereš u naslovnoj ulozi. U Subotici, u Deže Kostolonji pozorištu, odskače autorski projekat Kokana Mladenovića Gustav. U istom gradu, u Narodnom pozorištu, odlična Radnička hronika Petra Mihajlovića i Veljka Mićunovića.
U ostatku Srbije godinama se već prave po dve premijere u sezoni, i to uglavnom po receptu: jedna za kritičare i za festivale, a druga za publiku. Vršac je, nasuprot tome, ove godine napravio dve odlične predstave i za festivale i za publiku: Čehovljevog Ujka Vanju u režiji Andreja Nosova i Sterijinu Pokondirenu tikvu u režiji Đurđe Tešić.
Dodajmo ovome Lavinu Tundžera Džudženolua, koprodukciju lazarevačkog Puls teatra i Regionalnog pozorišta Novi Pazar, u režiji Stevana Bodrože, jednu visokostilizovanu predstavu, koja o užasima političke represije progovara na pročišćeno metaforičan način, i sasvim novo, čisto, tačno i savremeno čitanje Nečiste krvi Bore Stankovića u njegovom Vranju, u režiji Juga Đorđevića; Novosadski omnibus na Kamernoj sceni SNP i Semper idem u Somboru – jasno je da se ove sezone pozorište zbiva mnogo više van Beograda, nego u njemu. Ovo nije lamentiranje nad jadnim Beogradom, ovo je primedba da se kompromisima, ziheraškom politikom i oslanjanjem na iste ljude, došlo do zida, i da pristup radikalno mora da se menja ukoliko ne želimo da nam prestoničko pozorište izdahne.