0
Smrću Milana Kundere odlazi jedan od poslednjih velikih pripovedača XX veka, smatra pisac i glavni urednik "Arhipelaga" Gojko Božović.
Piše: Gojko Božović
Kundera je bio jedan od poslednjih velikih pripovedača XX veka i kao čitani i uticajni romansijer, i kao esejista sposoban da uobličava paradigme mišljenja u osetljivim kulturnim i društvenim trenucima, i kao intelektualac koji je, u duhu kulturnog i generacijskog senzibiliteta u kome je ponikao, smatrao nužnim da ne bude samo pažljivi posmatrač, već i aktivni svedok i učesnik.
Kundera je pisac dva opusa. Jedan je pisan na češkom. Drugi je, od kraja osamdesetih godina, pisan na francuskom jeziku. Već po tome Kundera je neobičan slučaj i u savremenoj evropskoj književnosti i u istoriji evropske književnosti. Retki su pisci koji su u različitim periodima svog života pisali na dva jezika. Da nije rođen u socijalističkoj Čehoslovačkoj, da se odmetao od stvarnosti u kojoj je živeo, da je bežao u teme na koje je zvanična verzija stvarnosti imuna i ravnodušna, da nije postao politički emigrant, ni Kundera ne bi u jednom trenutku jezik svog porekla i svoje matične kulture zamenio jezikom svoje nove svakodnevice s kojom takođe nije uvek bio ni ravnodušan, ni pomiren. Otuda se Kunderina autobiografija ne može hirurški razdvojiti od njegove književnosti. Ništa od toga ne bi bilo pogrešnije. Kundera je kao malo koji pisac bio čovek svog vremena i u svojoj biografiji i u svojoj književnosti ostavio toliko primera koliko sadržaj jednog vremena može da se umeša u okolnosti jednog konkretnog života.
Poznatiji čitaocima po svojoj češkoj prozi, Kundera je u tom delu svog opusa zanimljivim pripovedanjem i basnoslovnim humorom oživljavao sivu stvarnost realnog socijalizma svedočeći o nepodnošljivim okolnostima postojanja u represivnom sistemu. Retki su pisci modernih vremena čiji su toliki naslovi postali zapamćeni i kao čitalačko iskustvo i kao način definisanja jednog vremena: od „Nepodnošljive lakoće postojanja“, preko „Šale“ do naslova kakvi su „Život je drugde“ ili „Knjiga smeha i zaborava“.
Francuska trilogija Milana Kundere, oličena u romanima „Usporavanje“, „Identitet“ i „Neznanje“, obeležena je pripovedanjem o jednoj nemogućnosti. Možemo tu trilogiju jednim delom doživeti i kao autobiografsku, mada se ona nikako ne sme samo svoditi na Kunderin paradigmatični slučaj pisca koji nije okretao glavu od političke represije i iznuđene stvarnosti, pa je zbog toga život u svom jeziku i u svojoj zemlji morao da zameni emigrantskim životom u Parizu. Nemogućnost o kojoj govori Kunderina francuska trilogija sadržana je u činjenici da je posle epohalnog političkog preloma, kraja Hladnog rata i pada Berlinskog zida politički emigrant, kakav je junak njegovih romana pisanih na francuskom, postao politički irelevantan, dok mu je povratak u zemlju koju je svojevremeno morao da napusti postao nemoguć, jer se zemlja u međuvremenu promenila, a on više ne deli njeno iskustvo.
Da, Milan Kundera je zaista pisac života koji je negde drugde. Po tome se njegova literatura ucepila u svest tolikih Evropljana s različitih strana stvarnih ili zamišljenih granica o kojima je neponovljivo svedočio. Taj život je negde drugde ne zato što je neki Kunderin junak tako hteo, niti zato što je život taj „slučaj komedijant“, kako bi rekao Crnjanski, već zbog toga što je u Kunderinom vremenu, a pogotovu na prostorima Srednje i Istočne Evrope nemoguće bilo osmisliti obični, svakodnevni, lični život bez upliva istorije, politike ili ideologije, ponekad vrlo dramatičnih, koje su taj život po svojoj sili otuđivale i izmeštale negde drugde.
Objavili smo u Arhipelagu tri Kunderina francuska romana u jednom tomu: „Usporavanje, Identitet i Neznanje“, kao i knjigu eseja „Susret“. Najpre nije prihvatao ideju o romanima u jednom tomu, ali mu se ubrzo ideja dopala. Imao je specifičan odnos prema izdavačima i prema prevodima svojih knjiga. Kao čovek koji je menjao i naslojavao životno iskustvo pod spoljnim udarima, voleo je da bude u toku sa svim fazama prevodilačkog i izdavačkog posla. Sam je odlučivao o redosledu po kome su njegovi noviji romani prevođeni. Tako je roman „Neznanje“ doživeo svetsku premijeru izvan francuskog jezika upravo u srpskom izdanju.
Bonus video: Zoran Stojiljković i Gojko Božović – Sazrela je svest da se mnogi događaji ne mogu više tolerisati