13
Duboko verujem da će se Nušićijada vratiti u Ivanjicu, a to mogu da vam kažu i moje kolege koje se bave ovom gerilskom Nušićijadom. Bez obzira na to što se danas održava u tim, kako se to kaže popularnim formatima i objektivno promenjenim mestima, Nušićijada isključivo postoji u Ivanjici, kaže za portal Nova.rs jedan od najodanijih učesnika ovog festivala Petar Arbutina, pisac, književni kritičar, urednik, izvršni direktor Službenog glasnika.
Sedam Nušićijada, u organizaciji Udruženja građana KudeS (Inicijativa za kulturnu decentralizaciju Srbije) koje je iniciralo obnovu ovog festivala 2009, a kome su sva prava nad njim oduzeta 2018. godine od lokalne samouprave, postavili su visoke standarde. Za kratko vreme, Ivanjica je postala meka mnogobrojnih kulturnih sadržaja koji su se odvijali na dve bine na otvorenom, na velikoj na gradskom trgu i maloj tradicionalnoj sceni “Okruglo, pa na ćoše” smeštenoj u centru grada, u Domu kulture i na još nekoliko lokacija.
Festival je 2014. obogaćen za još jednu scenu koja je namenjena najmlađim posetiocima, a dve godine kasnije otvorena je mala mala scena ispred Spomenika revolucije za kamerne sastave i manje bendove, a 2017. i filmska scena u gradskom parku. Cela Ivanjica je tada bila karnevalski ukrašena, po ugledu na staru Nušićijadu (1968/72).
– Teško je obuhvatiti u nekoliko smislenih rečenica sećanje na Nušićijadu, zato što je to deset izdvojenih događaja koje objedinjuje jedna emocija. Deset godina koje su prošle dosta brzo, a uvek je bilo nekih problema sa Nušićijadom i oko nje. I uvek je svakoj prethodila neka borba da se ona, odnosno da se taj format kao takav održi. Sve do trenutka kada to više nije bilo moguće, kada su se, kako bi to rekao Rastko Petrović, sile nemerljive urotile da Nušićijada u tom svom obliku više ne postoji ili da se bar ne održava u Ivanjici – svedoči Petar Arbutina.
Na koji način ste vi bili prisutni u životu Nušićijade?
– U onome što bi na neki način trebalo da bude njena književna objektivizacija, jer sam odmah uoči prve Nušićijade kojoj sam prisustvovao, a to je bila druga ili treća po obnavljanju, predložio da se napravi konkurs za kratku priču. Bilo mi je bitno da vidim na koji se način kod novih pisaca pojavljuje Nušić. Da li je satira vrsta zrelosti ili je uslovno rečeno žanrovski štos koji se povremeno primenjuje i koji ostaje, nažalost, u ravni niskog žanra. I moje iskustvo povodom Nušićijade je direktno vezano za taj konkurs i, naravno, za sve druge događaje koje sam pomogao da se dese.
Kakve rezultate je doneo ovaj konkurs?
– Ono što je važno jeste, kada pogledamo iza sebe, da je dosta pisaca koji su pobeđivali ili učestvovali na njemu potvrdilo sebe u kasnijim godinama. Bilo dolaskom na Nušićijadu ili dobijanjem nagrade, ili ulaskom u Zbornik najuspešnijih priča Nušićijade. Tada nisu bili velika imena kao što su to sada. Ne kažem da ih je taj konkurs promovisao i utvrdio u književnoj slavi ali svakako im je pomogao. Među njima su Branka Selaković, Peđa Vajagić… I već se oko tog konkursa stvorila pozitivna enegija, nešto što nije samo zabava i nije samo uživanje u kulturnim sadržajima koje je Nušićijada de facto pružala, nego pre svega u nečemu drugom što je podrazumevalo izvesnu kreativnost, nešto što je trebalo ljudi da urade, da pripadnu tom festivalu.
Šta vam na ličnom planu nedostaje otkada su oni koji su inicirali, obnovili ovaj festival isključeni iz njegove organizacije?
– Taj urbani duh o kojem sam često puta govorio i do koga mi je jako stalo, jer više ni u Beogradu nemate mesta koja nisu okružena agresivnom i brutalnom prostotom. Budući da ja nisam Ivanjčanin, možda je moja najveća rezignacija ta što su mi oduzeli poslednje mesto gde sam mogao da odem a koje je bilo utvrđeno i definisano vrednostima u koje verujem, kojima se bavim i prema kojima upravljam svoj život. Nije to isključivo ni boemija, ni stara urbana gradska egzaltacija, već nešto što predstavlja najveću vrednost u onome što srpsko građanstvo i sve što iz njega proizilazi zaista jeste.
A kako bi Nušić opisao ove događaje?
– Sve je on već opisao. Teoretičari književnosti kažu da je ironija, a na neki način i satira, svest o događajima. Da biste sagledali jedan događaj u nekakvom pravom intenzitetu postojanja, morate da budete malo ironični, kao što je recimo i svaki cinik na neki način inteligentan. To nije ruganje, to je pokušaj da se izvan podrazumevajuće ideološke apologetike sagledaju pojave i događaji. I Nušić je to anticipirao pitanjem – zašto se nešto nije promenilo i šta se to u našim karakterima tako zadržalo da oni postanu stalni, kontinuirani. I za satiričara se kaže da je to čovek budućeg vremena koji se smeje nad ovim vremenom. Nušić je video i smejao se nad svim ovim vremenima, kojima niti je prethodilo, niti će mu nahoditi bolje vreme.
Zbog čega su Nušićeva dela neprolazna?
– Ovaj trenutak u kojem mi pričamo možemo da tumačimo Nušićem ali isto toliko koliko smo i prethodni mogli. A, nažalost, koliko ćemo neki naredni moći, zato što su karakteri ta njegova anticipacija, ta konciznost u tumačenju i oslikavanju naše naravi ostali stalni. Mislim da teško može tu nešto da se promeni. Važno je da mi to vidimo i još uvek smognemo snage da se nasmejemo sebi i drugima, jer nas to čini živim ljudima. Znate, kada Nušić iz žanra komedije pređe u žanr tragedije, onda će to već biti strašno.
Kako vidite Nušićijadu u budućnosti?
– Bez obzira na to što mi održavamo njen duh i što hranimo plamen, Nušićijada pripada Ivanjici, kao i ona njoj. Tako da smatram da će doći trenutak kada će se ona, možda ne ni ovakva ni onakva, nego neka nova, da se vrati u Ivanjicu.
Prognana a slobodna Nušićijada, pod sloganom „Ako ne govorimo sad, biće dockan“ (Branislav Nušić, „Sumnjivo lice“) osim na TV Nova S, emitovaće se i na društvenim mrežama kao i na Jutjub kanalu festivala Nušićijada.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare