Pet pesama domaćih pesnika koje opisuju 2020.

Teško da 2020. može da se uporedi sa nekom drugom godinom koju smo proživeli. Pozvali smo zato petoro pesnika i pesnikinja različitih generacija i senzibiliteta da odaberu po jednu svoju pesmu, ili pesmu nekog od savremenih domaćih stvaralaca, koja po njihovom viđenju najbolje odražava ovu godinu.

Pandemija, izolacija, osećanje teskobe, strepnje od produbljivanja krize, razmišljanje o onima koji su daleko i sećanje na one koji nisu više tu, nova pitanja bez odgovora, ali i tiha pobuna protiv prinudne zatvorenosti, potreba za otkrivanjima novih polja slobode i nada da će sve to što sada živimo proći čitaju se u odabranim pesmama savremenih domaćih autora.

„Pandemija je učinila da duboke socijalne razlike postanu još vidljivije. Poznajući ljudsku prirodu, teško je biti optimista pred onim što sledi nakon ovog teškog perioda. Preostaje nam da verujemo da kapaciteti za solidarnost i empatiju nisu iscrpljeni“, kaže Goran Korunović, pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu, kome je početkom godine objavljena peta zbirka poezije pod nazivom „Usta bez kapaka“.

Goran Korunović

GOJAZNI LJUDI

Gojazni ljudi lepše gore. Svetla je više.
Zasadi svoje otežale sandale i tinjaćeš
Do kljova kao ratni voćnjaci.
Noćas su nečiji kilogrami planuli
Duž ulice i do zore je po staklima
Grebao izdahnuti plin.

Ko nema mesa među rebrima
Nema ni vatre pod tabanima.
Jednom smo namamili
Tankog mešanca pod nakrivljenu šupu
I uspavali ga na slanim rešetkama,
Nadali smo se ognjenom klupku
Odmotanom u komšijsku živicu
A dobili isplaženi jezik benzina,
Ćelavu traku preko izgladnele grbe.

Sinoć sam u parku video lomaču
Kako veje varnice preko snega,
Stajala je zatečena plamenom
Buknulim iz celulita i podizala bradu
Kao pred vodom koja nadire.
Prišao sam da ugrejem dlanove
I ugledao oči konačno izronile
Iz duplji, zurile su u mene iz peći
Poplavljene mirom i toplinom.

Dolaze praznici i porodice se polažu
U folije zagrejanih zidova,
Po koja usporena kapuljača
Uzrasta dimom
Ili se fosforni stub
Gasi ispred marketa.
Od jutra vetar prevrće
Mrtve grane ili neuhranjene ruke,
Najlon kože obavija se i providi,
Marama bez ukusa prizemljuje se
Preko moga lica. Svlačim je
Na asfalt i žurim kući.
Danas za ručak imamo potaž
I odrezak sa pirinčem.

***

Ana Ristović

HODANJE U SNU

Svakog dana tokom policijskog časa
na guglovim mapama dokono tražim
ulice u kojima sam živela
koje su koraci voleli
za koje su se đonovi lepili
ili one gde su sanjali, disali, govorili, misli
ili mislima pisali, glasom ili smehom
grebali zidove, stopama tapkali svoj put
mili ljudi za koje više ne znam
kojim putem idu i imaju li još taj put
ili već poseduju – horizont ceo.

Na stolici pred ekranom
prelazim na hiljade kilometara
grlim fasade, ulične svetiljke,
pešačke prelaze i prozore iza kojih
ne poznajem više nikog osim sebe
činim to dostojanstveno i ćutke
kao što stegneš uz sebe
odeću pokojnika
znajući koliko je blizu njegovo nebo

Brojevi na tim kućama
gledaju me kao dva uvek razroka oka –
jedno zuri u prošlost,
drugo u budućnost,
dok četiri eksera na pločici
zakiva ih za nepomično
sada.

„Pesma je nastala u kasno proleće tokom prvog talasa pandemije korona virusa, kada smo zaključani policijskim časom svakodnevno, a posebno od petka do ponedeljka, slobodu otvaranja novih prostora na internetu. Muzeji, galerije i biblioteke širom sveta otvarali su svoje prostorije za virtuelne ture, prisustvovali smo besplatnim koncertima onlajn, držali nastavu onlajn, a svet nam geografski nikad nije bio udaljeniji, i budućnost neizvesnija. Znala sam da se zabavljam tokom tih zaključanih vikenda, putujući virtuelno kroz prostore u kojima sam nekada“, piše Ana Ristović, jedna od najznačajnijih savremenih domaćih pesnikinja.

***

„Kada mi je deda u praskozorje promena u Srbiji na kraju devedesetih rekao Ništa se ovde nikada neće promeniti, optužio sam ga za defetizam. A opravdanje sam tražio u njegovom istorijskom iskustvu sa ovih prostora. Danas sve više delim tu misao iako se ne mirim s njom. Uočavanje da smo u kontinuiranim krizama uslovilo je da se i periodi između njih ne žive punim plućima. To su tek kratke stanke pune iščekivanja novih udara. Ali kao i da se naša fiziologija prilagodila neprekidnom izlaganju stresu, te bez njega deluje dezorijentisano, čak ga i zaziva. Osvešćivanje, kao potpuni emocionalni uvid, jeste put da trenutke stabilnosti i mira zaista proživimo slobodno. Što je jedini način da se zaustavi pandemija kriza“, navodi Petar Matović, pesnik i esejista iz Požege, autor četiri zbirke poezije, a za najnoviju među njima, „Iz srećne republike“, nagrađen je priznanjem „Branko Miljković“.

Petar Matović

TEK, PREDAH SMO IZMEĐU KRIZA

Otvaraju se vrata, i svetlost zareže
opustele predmete. Smrknuto meblo
fotelje primilo bi me u blagi zagrljaj
prašine. U kaminu, bukovina pucala
kao prejaki smisao. Topli dimovi, topli
dimovi iz sećanja, nek se pripreme
novembar, troma kiša i ljubavi
što se goje u neočišćenim dimnjacima.
Mi smo bol u želucu, kažem za pustom
trpezom, ili tek predah između kriza.
Breze govore o žudnji za severom,
umnožavanju alergena, to su zastave
nikad prežaljene domovine voljenih
bolova. Postajemo srebro patinirano
pod mesečinom, negde u pozadini
istrajno prede anksioznost, ne mačka,
i tišina kuca poput infarktnog srca.

***

Radmila Petrović objavila je ove, 2020. godine, veoma zapaženu zbirku „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“. Mlada pesnikinja, upitana da odabere jednu pesmu koja najbolje reflektuje vreme u kojem živimo, odmah se, umesto za neku od svojih pesama, odlučila za stihove Zvonka Karanovića, jednog od najpoznatijih pesnika srednje generacije, autora desetak zbirki poezije i tri romana.

Zvonko Karanović

NARUŠENI KAPACITET LETA

Pogled na mladalačke dane
ispunjene bezrazložnim optimizmom
let košarkaške lopte koja cepa mrežicu
ploče naređane u vitrini
zahteva novo rasipanje pepela
vremena kada nisam postao
ni jači, ni odlučniji.
Previše opraštanja pribavilo mi je
previše samopodsmeha.

U vreme policijskog časa
bez spremljenih citata
bez lamenta
nad izneverenim očekivanjima
postao sam reumatični akrobata
u iznajmljenoj sobi
u trenutku kada
narušeni kapacitet pluća
postaje moj jedini adut
za brzo nestajanje.

Izmrcvaren lisicama izolacije
posiveo od petnaestočasovnog
buljenja u monitor
stajao sam na prozoru
i gledao svet
koji je takođe stajao
odbrojavao sate, minute
beležio brojeve, crnu statistiku.

Razmišljao sam o godinama
kada je jezik bio virus
a ne o sadašnjosti
kada je virus postao jezik
anestezirane stvarnosti
o času kada je
u neočekivano izvedenoj petlji
lupingu vremena
prošlost postala romantična distopija.

I uzalud su bila pitanja
šta vetar čini srećnim
zašto snovi izmišljaju ljude
koje ne poznajemo
zašto u kabuki pozorištu
mladići igraju uloge devojaka.
To je bila poezija
nekog drugog doba

Sa sigurnošću mesečara
poezija je koračala po stanu
i vukla me za rukav
govorila da ne gledam
na opustele ulice
nego u nebo gde je sunce
strpljivo izvodilo
svoju jednu te istu predstavu
rađanja i umiranja
i ptice znale sve odgovore
a da ih niko ničemu nije učio.

“Poput Herbertovog ‘Izveštaja iz opsednutog grada’, ‘Narušeni kapacitet leta’ Zvonka Karanovića opisuje dane izolacije tokom prvog talasa pandemije koronavirusa, samo što sada ne važe Herbertovi stihovi: ‘znam monotono je sve to nikog neće moći da uzbudi’, jer smo pogođeni svi. Rekla bih da je ljudima koji pišu izolacija nešto lakše pala jer su oni navikli da u osami petljaju nešto sa ljubavlju i večnošću. Pomenutu Zvonkovu pesmu naći ćete u časopisu za književnost ‘Koraci’, a tamo će vas sačekati još jedna Karanovićeva pesma: ‘Imala sam planove kako da prebrodim noć’, koja je zapravo moj favorit ove godine“, kaže Radmila Petrović.

***

„Svet je zastao pred silom. Ranjiv na nov način. Smene događaja imaju drugi ritam, svet je sporiji, u iščekivanju spasa. To je i trenutak kada ono, što se ranije nije ukazivalo, pokazuje. Nešto bitno, dar simboličkog uma, bonus. Tačka iz koje se može krenuti u bezbroj pravaca, tačka u vremenu koja se izdvaja od drugih. Ti, simbolički zastoji u dvadesetom veku, poklopili su se i sa velikim tragedijama, naroda i pojedinaca. Ovde nije reč o velikoj tragediji, iako pandemija još traje i odnosi živote. Ovo nam je vreme darovano da razmišljamo o promenama o kojima smo inače sanjali ali smo mogućnost da se one dogode odbacili i zaboravili. Tamo gde leži opasnost, raste i ono spasonosno“, kaže, podsećajući na Helderlinovu misao, Nenad Milošević, dobitnik nagrade “Biljana Jovanović” ove godine za zbirku „Pesme iz limba“.

Nenad Milošević

SVETSKA KNJIŽEVOST U ZEMUNU U DOBA KORONE

Dva sata uoči početka policijskog časa
pustim ulicama šetao sam.
I turista i vodič, osunčan i srećan
što sam oduvek u kontra smeni sa svima bio,
što sam se pred patkama
na kej izašlih iz Dunava – povukao
i novom poretku povinovao.

Beograd beše izgubio huk, a tek Zemun.
Zbog velikog straha svet
u nevinost regresirao, lepota se u okvir vratila.
Ilija Drugi gruzijski rekao: ne znamo
da li je virus od Boga ili od zla došao.

Oko Elizabetinog parka bolnica, kasarna, škola,
Franjevački i sestara milosrdnih samostan,
Crvenog krsta kuća, kulturno-sportski centar
nikao na mestu Doma kraljevih sokola.

U parku spomenici bombašu, taocima,
Branku i Lamartinu,
u travu zarastao rimski sarkofag,
zakatančena Crkva Svetoga Roka.

Pod krošnjom kavkavskog drveta
u baraci – manastir, do njega jermenski hačkar
i Kontumačka, uvek pusta, otkako su beli Rusi,
sa prstenjem Pamti Rusiju, otišli –
Toše sapundžije sedmovrata crkva,
ranije i Mihajlu, a danas samo
arhanđelu Gavrilu posvećena,
doktoru Bigoviću da je oživi bila poverena.

Ispod prozora gimnazije
u darovanoj tišini zastajem
Srbu bibliotekara i njegovog gosta
arhitektu i protomajstora Bundala da čujem
kako jedan drugome čitaju
i raspravljaju o svojim verzijama
prevoda Odnovih stihova.

Na uglu Karađorđeve i, odskora
Danila Medakovića – garni hotel
od škole prenamenjen
u kojoj je moja verenica,
profesorka svetske književnosti,
predavala pravopis i korespondenciju,
a ja je, tokom naše četvrt proleća
i pola leta predbračne veze,
zamišljao, uvek u drugoj suknji,
kako skrušen pred njom stojim
i govorim o Pesoi, Pavezeu ili Kavafiju.

Stari naziv hladovite ulice Avgusta Cesarca –
kojom sam, strepeći da je već zvonilo,
žurno koračao da je na reku povedem –
ostao je još samo na peskiranom staklu
ulaznih vrata zgrade broj 8
u kojoj je Žarko, pre nego što se preselio
u Beograd, u komunu kod Ere u Lole Ribara,
sa roditeljima na trećem spratu stanovao
a David i Raša dolazili predveče
da prepisuju njegove beleške sa predavanja
iz svetske književnosti.

Iza ugla levo, kada se Tiršovom ide,
iz stana u ulici Dvadeset i drugi oktobar
Novica je pred kraj života
prerušen u tužnog viteza izlazio
da se sa demonima bori,
pogledom mi odobravao
što se pravim da ga ne prepoznajem.

U Prve pruge broj jedan
Milica je sastavljala
sedmični raspored primanja:
Aleksandar, Danilo, Borislav.
Oskara, sa buketom iza leđa,
pod izgovorom da ima goste,
na vratima je odbila.
I da ga ima i da ga nema
nije podnosila, pisma je
u smederevcu gospođe Miletić
već bila spalila.

Preko puta, u Džona Kenedija sedam,
adresa koja se kao Zemun vodi,
a sledeći ulaz kao Novi Beograd,
Miloš se bolan sa kreveta
ostacima dana, kao nekad
običnom jutru, smešio,
snove u sećanja pretvarao
i sutradan ih Lari, studentkinji gitare,
kojoj Zlata ni smućkanu kafu
nije nudila, diktirao.

I Miroslav Mandić se u Zemunu
bio odomaćio, kao da je u njemu,
baš je Žarko tako rekao, oduvek živeo.
A i takav je on, sa petsto sela
Vojvodine se pobratimio.
Šta ne bih dao za jedan njegov
sumrak ulaska u selo, za zoru odlaska.
Ovako samo žalim za njim,
za rukama što zagrliše
i otpustiše i nas i umetnost.

Uspeo sam da se oženim u XX veku.
Bratu prvi broj Pisma
sa posvetom ukrao, i iskupio se:
da pišem preko tuđih stihova – osmelio se.
Kod Komadine zen budiste
budistu krošnjara Tišmu doveo.
Milicu sreo. Vujicu,
teškog za voljenje, zavoleo.
U Podbari sa Borom i Draganom
u rekonstrukciji performansa Dei leči
kroz pedesete – do Faneta
Ivice Fančevića dotrčao – i nazdravio mu.

Pusti me i slobodan ću biti, ko sve nije
u Zemunu, na granici carstava,
pred ulazom u karantin, ili u njemu zavapio,
a ja u kontumac, odakle me izbaviše
roditelji moji, istim, Bežanijskim putem
sanjam da se vratim i otpočnem život novi.

***