0
Književni program 38. festivala Grad teatar nastavljen je na Trgu pjesnika u Budvi, gostovanjem pesnikinje Milice Špadijer, koja je predstavila svoje dve zbirke poezije “Šar-planina” i “Novo groblje”.
Špadijer je laureat nagrada „Lenkin prsten“ za najbolju ljubavnu pesmu, 2023. i „Mladi Dis” za 2019. godinu, a sa svojim zbirkama je ušla i u uži izbor za nagrade „Branko Miljković, „Mika Antić”, „Đura Jakšić” i „Jefimijin vez”. Poeziju, prozu i prevode objavljivala je u časopisima Letopis Matice srpske, Polja, Povelja, Koraci, Bosanska vila, Književne novine, Književni magazin, Sent, Buktinja i drugim. Sa grčkog jezika prevela je roman „Kasandra i vuk” Margarite Karapanu, pesničku zbirku „Afrodita u plavom” Petrosa Stefaneasa kao i izbor iz poezije Tomasa Calapatisa „Ovo mesto”. Član je Udruženja novinara Srbije i trenutno uređuje časopis „Mali Politikin Zabavnik”.
Na pitanje moderatorke večeri, urednice i lektora Jelene Nidžović koliko je poezija zapravo prevodiva, Špadijer je objasnila da postoje dve škole u prevođenju.
– Jedna je da se prevodi što tačnije, da se potpuno prenese duh vremena i mesta u kom je delo nastalo, a to je imalo smisla ranije, pre interneta i ovolike globalizacije, da bi se to delo u poptunosti shvatilo. Možemo da uzmemo Aristofana za primer jer morate da ga čitate sa fusnotama. Da li bismo ga drugačije doživeli da ne uzimamo likove iz antike nego nekoga iz naše svakodnevice, možda. To nije nešto što ja radim u svojim prevodima. Ja volim da moji prevodi budu tačni na drugi način jer mislim da u tome postoji vrednost druge vrste tj. poptunog upoznavanja kulture, posebno grčke.
Na pitanje čemu je poezija naučila, gošća je odgovorila da pesnik ima veliku slobodu i priliku da svoj unutrašnji svet približi čitaocu, ali ne nužno opisujući nešto što je stvarno.
– Pesnik mora da bude apsolutno iskren, ali način na koji će tu iskrenost da upakuje i sve ono što će da iskoristi iz spoljnog sveta da bi svoj unutrašnji svet preneo dalje, mislim da me poezija naučila da mnogo vodim računa o tome. Da sve što hoću da kažem mora da na izvestan način bude oneobičeno, a opet dovoljno jasno da to može da shvati svako. To mi je jako važno jer ne želim da pišem hermetičnu poeziju, a ne volim ni preterano da je čitam. Pesma mora biti cela lepa – kazala je Špadijer i dodala da je vreme za nju interesantna kategorija:
– To je nešto što me i jako plaši. Vreme je nešto što suštinski određuje čoveka, mi postojimo kao ljudi zato što se rađamo, rastemo, starimo i umiremo. Da toga nema ne bi ovo sve tako izgledalo. To se uzima kao datost, a suštinski nije. To vreme je u različitim periodima života i prijatelji neprijatelj i učitelj, a na kraju i ubica. U poeziji imamo priliku da ta neka pesma može biti vrlo kratka i opisivati jedan trenutak, a može i da otvori ceo svet. To jeste neka vrsta vremenskog portala i u tome beskrajno uživam. Zato se time i bavim.
Špadijer je otkrila da se zasitila svakodnevne poezije i da je čekala da dođe do nečeg drugog.
– Do prelaska na novinarstvo moj život je bio posvećen tome i mislim da jesam imala neku vrstu privilegije sa klasičnim naukama i uvidom u svet pre 2.000 godina jer je to divan način da shvatite da su ljudi uvek bili isti. Volim da se vratim na izjavu nobelovca koji je otkrio DNK i kazao da smo mi ljudi sa praistorijskim osećanjima, srednjovekovnim insitutucijama i tehnologijama budućnosti. Meni to pruža veliku utehu, ta ideja da koliko god svet delovao strašno nije tako strašan kao u VI veku nove ere ili u nekim drugim periodima. Važno mi je da stvari stavljam u kontekst.
Tokom večeri, Milica Špadijer je prisutnima čitala pesme iz svoje dve zbirke kao i neke neobjavljene, što je publika nagradila aplauzom.
Bonus video: Erotska poezija na pozorišnoj sceni – Dušanka Stojanović Glid
