0
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije, koje ih za njih vezuju.
Dejan Stojiljković (Niš, 1976), autor “Konstantinovog raskršća” i “Kainovog ožiljka”, nije samo popularan pisac i dobar poznavalac istorije, već je u pitanju i veliki muzički znalac, i to bez predrasuda. Za njega ne postoji pojam “guilty pleasure”. To dobro znaju oni koji ga prate njegove tekstove, a to se može videti i iz njegovog izbora za našu rubriku “Saundtrek za moj život”:
Goo Goo Dolls – „Iris“
Ova pesma je od Goo Goo Dolls napravila zvezde, a pisana je za film „Grad anđela“ sa Meg Rajan i Nikolasom Kejdžom. Film je brzo zaboravljen, ali je pesma postala klasik i po mom (i ne samo mom) mišljenju – najlepša balada u istoriji rokenrola. Ona u sebi sadrži priču i to ne bilo koju, već govori o anđelu koji se zaljubio u smrtnu ženu. Vrlo sofisticirana, sa ubedljivom atmosferom i referencama na filozofiju i religiju, duboko promišljena, što je retkost kada su ljubavne pesme u pitanju. Remek-delo kakvo se stvara jednom u 50 godina. Da nije bilo ove pesme, danas verovatno ne bismo imali globalni fenomen poznat kao Tejlor Svift. Mene je inspirisala da napišem istoimenu novelu koja je negde na razmeđi ljubavne i apokaliptične priče. Opet, sama srž pesme, njena filozofija i humanost leže u tome da je neko spreman da se odrekne besmrtnosti samo da bi bio sa osobom koju voli. Često mislim o tome dok je slušam i pitam se da li ljubav može da postoji bez žrtve? I da li je ljubav koju osećamo srazmerna žrtvi koju smo spremni da podnesemo? Mislim da je „Iris“ savršen odgovor na to pitanje.
Manic Street Preachers – „The Everlasting“
Manics iz Velsa, komunisti, anarholiberali, buntovnici i genijalci, uvek na strani naroda, radnika i seljaka, sa svojom mešavinom panka i alternativnog roka spadaju u bend koji uvek ima šta da kaže. „The Everlasting“ meni lično dosta znači, jer je to na neki način pesma moje generacije, izašla je 1998. i nekako „ubola“ tu emociju i osećaj epohe koji je bio „orvelovski“ na pragu 21. veka, a takav je i sada. Svi bismo da dosegnemo neku vrstu večnosti, ali u međuvremenu treba da živimo u strahu, radimo bedno plaćene poslove, plaćamo poreze… Ovo je na neki način „odgovor“ Manicsa na „Eternal“ od Joy Division, a ja se uvek naježim kad je čujem, jer u sebi nosi neku vrstu upozorenja upakovanu u zaista veličanstveni muzički aranžman. Istovremeno, ovo je pesma o krkhosti ljudskih bića i civilizacije koju smo stvorili i u kojoj živimo. Mi smo sami, ranjivi, sa ograničenim vremenom na ovom svetu, pa opet, težimo nečem što je veće i trajnije od nas, jer je to naša priroda, težnja ka večnom nam je upisana u genetski kod, DNK, i mi naprosto ne možemo da se odvojimo od toga, možda iz straha da će nas to učiniti manje ljudima? Opet Maincs su tu nesavršenost opevali sa dosta tragike, ali i sa dosta prkosa i taj balans između takve dve različite stvari čini ovu pesmu toliko izuzetnom.
Džiboni – „Mirakul“
Mirakul znači „čudo“. I ova pesma to jeste. Sećam se kada sam je prvi put čuo i naprosto nisam mogao da verujem da je to stvorio neko sa naših prostora, zvučala je kao da ju je snimio Sting ili Piter Gejbrijel. Stvaralački manir Džibonija jeste na neki način blizak književnosti, naprosto možete da zatvorite oči i vidite ono o čemu on peva i na kraju slušanja imate utisak da vam je neko ispričao priču ili roman. Tolika je magnituda njega kao umetnika. Tu je sve: i more i talasi, i slutnja i žudnja, i strast i kajanje… „Mirakul“ je Džibonijev „Mobi Dik“. To nije ništa čudno, jer vrlo često sam imao utisak da su njegove pesme bliske književnom stvaralaštvu. Neka od njih je pripovetka, neka je novela, a neka je, eto, roman.
Bonus video: DJ Peppe o klupskoj sceni Beograda
