0
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije, koje ih za njih vezuju.
Jedan od onih bistrih, duhovitih ljudi, koje često gledamo u „Njuz potkastu“ je i Marko Dražić, urednik popularnog satiričnog portala „Njuz net“. Poznat je kao neko ko je jako dobro informisan i ko „baca“ dosetke na sve moguće teme, od politike do pop kulture. Muzika je česta njegova tema, a ovo je Markov izbor tri pesme za životni saundtrek.
Guns n’ Roses – „Paradise City“
Bio sam baš mlad kad sam počeo da slušam Ganse, na raspustu između četvrtog i petog razreda osnovne škole. Njihove pesme su bile nešto najžešće što sam do tada čuo, izraz mog pretpubertetskog bunta u odnosu na muziku koja se slušala u mojoj porodici. Brzo sam postao veliki fan Gansa, a moja soba je bila izlepljena posterima Eksla i ekipe. Imao sam čak i svesku u koju sam lepio njihove fotografije i tekstove, koje bih prethodno isekao iz novina. Pesma koja je obeležila ove godine je „Paradise City“. Kaseta se izlizala koliko sam je koristio. Mnogo godina kasnije imao sam priliku da Ganse dva puta gledam uživo, doduše u okrnjenom sastavu. Sve je na prvi pogled bilo tu, Eksl je stajao na bini, ali nešto je nedostajalo. Iako je pevao ovu pesmu isto, ja više nisam bio isti. Nemoguće je u tridesetim godinama rekonstruisati onu čistu dečju ushićenost.
Dejvid Bouvi – „Heroes“
Za Bouvija znam skoro čitavog života, ali sam do tridesete godine voleo svega nekoliko njegovih pesama. Onda sam shvatio njegovu genijalnost i krenuo da detaljno preslušavam album po album, pitajući se kako je moguće da ga nisam pre otkrio. Neki muzičari se jednostavno prerano pojave u našim životima i treba da prođe neko vreme da bismo shvatili njihovu punu veličinu. Mnogo je Bouvijevih pesama koje bih istakao, ali pesma „Heroes“ ima posebno mesto u mom srcu. Pre tri godine sam u Novom Sadu trčao svoj prvi maraton. Približavao sam se cilju, ostalo mi je još nekoliko stotina metara, i dok sam bio na ivici da se rasplačem, malo od bolova, ali više od ushićenosti što ću uspeti u svom cilju, sa razglasa je krenula ova pesma. Proći kroz cilj svog prvog maratona jedan je od lepših osećaja u životu, a to uspeti dok oko tebe odzvanjaju stihovi „We can be heroes just for one day“, podiže ceo ovaj doživljaj na još viši nivo. Nisam prethodno razmišljao koju bih pesmu želeo u tom momentu da čujem, ali da me je neko pitao, verovatno bih baš nju tražio. Kao da mi je novosadski DJ ispunio muzičku želju koje ni sam nisam bio svestan.
Rudimantal – „Waiting All Night“ (feat. Ella Eyre)
Bio je 7. jun 2014. godine. Tog jutra sam odvezao suprugu u porodilište. Užasno sam bio nervozan i zabrinut da li će sve proći kako treba. Jedino što me je smirivalo bila je vožnja. I vozio sam satima, kružio sam gradom bez ikakvog cilja. To nije bilo dovoljno, poželeo sam da slušam i neku muziku. Tada sam još uvek u kolima puštao muziku sa USB fleša, ali većina snimljenih pesama na njemu bile su lagane. Trebalo mi je nešto brže, nešto jačeg ritma, što će ispratiti moje stanje. Jedino što se uklapalo u taj opis bila je pesma „Waiting All Night“ benda Rudimental. Pustio sam je jednom, pa još jednom. Kada sam shvatio koliko mi prija, vrteo sam je još sedam, osam puta. Postala je saundtrek tog dana, muzika koja bi me svaki put kada bih je kasnije čuo vraćala u taj divan trenutak, dok nervozno iščekujem da se rodi Sara.
Bonus video: Džimi Hendriks – Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
