Panonski mornar – priča o Milanu Konjoviću

Retrospektiva izložba Milana Konjovića u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije.

Zaključak koji je za obiman i raznovrstan opus Milana Konjovića (1898 – 1993) izveo prof. Lazar Trifunović ogleda se i na ovoj retrospektivi: Bio je i ostao umereni modernista. Modernista koji je sve što je video u svetu probao sledeći samu ljubav prema činu slikanja neodvojivog od boje. Svako definitivno priklanjanje kubizmu, fovizmu, ekspersionizmu… pretilo je da ga odvoji od uživanja u tom činu, da ga uvede u racionalne istraživačke tokove evropske moderne, što bi značilo da ga udalji od same radosti života. Štagod da je slikao, Konjović se tome predavao.

Milan Konjović je svom rodnom Somboru darovao svoje slike koje su smeštene u galeriji koja nosi njegovo ime. Zbirka se svake godine uvećava novim poklonjenim delima i sada broji 1084 dela: pastela, akvarela, tempera, crteža, tapiserija, scenografija, skica za kostime, vitraža, mozaika, grafika.

Galerija redovno priređuje tematske izložbe umetnikovih radova, a ovu u Beogradu osmislio je kustos Galerije Nebojša Vasić, obuhvativši sve slikareve faze – akademsku, plavu, crvenu sivu, kolorističku, asocijativnu, vizantijsku, belu (36 slika), uz kuriozitet portret Tita, kao i 20 pastela, gotovo bi se moglo reći ekskluzivno izloženih, jer su retko pokazivani.

Naime, kao rezervni oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije Konjović je zarobljen i deportovan u Osnabrik, u severozapadnoj Nemačkoj. Po povratku iz logora, 1943, morao je sa porodicom da napusti Sombor i smesti se na jedno seosko imanje. Na salašu je vodio svojevrsni likovni dnevnik beležeći pastelnim bojama (koje je sam pravio) prizore iz ratne svakodnevice. Dokumentarni dodatak izložbi čine panoi s fotografijama i tekstovima o njegovom životu i radu. Jedna od fotografija je i čuvena, iz 1966, Konjovića na biciklu, kojim se najradije vozio do kanala, iako je posedovao „Citroen“.

Na ovoj izložbi vidi se kakav je zaista bio Milan Konjović, zapravo koliko je njegovo delo dosledno njegovom životu. Žestoko je branio autentičnost slike i dignitet slikarstva. U posleratno vreme tzv. otkupa, slika klanje svinja, slave, birtije. Zameraju mu se teme, ali ne samo teme. Kritikuje se njegova ekspresionistička iskrivljena figura čoveka: nov čovek mora da puca od zdravlja a ne da se beči! I mora da radi s udarničkim ponosom. Siguran u sebe, dočekuje svoj trenutak: godine 1951. njegovu retrospektivnu izložbu Ljudi, u Paviljonu na Kalemeganu, širokogrudo pozdravlja mlada beogradska kritika. („Spoljna stvarnost za njega je unutarnji doživljaj.“ Prema: Miodrag B. Protić, Izložba Milana Konjovića „Ljudi“, NIN, Beograd, 25. III 1951.).

Nadahnut ulicama »koje se grle« (njegovim rečima), fizionomijama meštana, kafanama, fjakerima, baroknim trgovima oivičenim arkadama i krošnjama, po povratku s školovanja u Pragu (kod Vlaha Bukovca), pa u Beču, studijskim putovanjima u Minhen, Berlin, Drezden i, konačno, Pariz, slikao je Konjović, smelo, i crkvu – a spočitavalo mu se što zanemaruje graditeljske podvige nove vlasti. Ne praveći kompromise, posvećuje se sebi i svojoj ravnici, upija evropske uticaje, ali ih se i odriče ako mu više nisu po volji.

Govorio je: »A umetnik, ako je sebi veran na njegovoj strani je istina, jer iza njegovog dela stoji ceo čovek. Zato sam i mogao da sačekam da me razumeju« (Prema: Katarina Ambrozić, „Milan Konjović“, 1966.) Bio je slikar sunca, pravi panonski mornar (čak je i nosio mornarsku majicu). U čitavom njegovom opusu samo je na desetak platana prikazan sneg. Sa varijacijama na temu vizantijske umetnosti počinje još osamdesetih ̶ sluteći kosovsku dramu. Svenuo je sećajući se svojih predaka.