Život kao na filmu – Pal Abraham, svetska zvezda iz Apatina

Pal Abraham rođen je u Apatinu, stekao je svetsku slavu kao kompozitor 13 opereta i mjuzikla, napisao je muziku za više od 30 filmova, proživeo je filmski život, preminuo je pre tačno 60 godina, a kod nas je ostao skoro sasvim nepoznat.

Životni put Pala Abrahama na geografskoj mapi mogao bi se ucrtati od Apatina, gde je rođen 1892. i učio da svira, Sombora gde se školovao, preko Budimpešte, gde je stvarao prve svoje kompozicije, preko Istočnog fronta u Prvom svetskom ratu, Berlina gde su nastala njegova najpoznatija dela i odakle je morao da pobegne pred nacistima, preko Pariza, Kazablanke i Kube, u Njujork, gde je smešten u psihijatrijsku ustanovu i, na kraju, Hamburga, gde je preminuo 6. maja 1960. godine.

Na Pala Abrahama (ili Paula, pošto mu je ime i germanizovano), pažnju je ponovo skrenuo politikolog Dejan Bursać na društvenim mrežama.
– U Nemačkoj se poslednjih godina budi interesovanje za njegovo delo: izvode se operete, organizuju festivali, nedavno je izdata biografija. U Apatinu je skromno obeležena njegova rodna kuća, a lokalna muzička škola se zove po Stevanu Hristiću, koji blage veze nema sa nama – piše Bursać.

Budući kompozitor rođen je u kući imućnog trgovca i bankara Jakoba Abrahama, u gradu na severozapadu Bačke koji je tada imao i svoj simfonijski orkestar, kamerni orkestar, muzičku školu, značajne muzičare, horove i, kako podseća Bursać, porodice graditelja insturmenata, pa „nije čudo što je Pal odabrao muziku“. Flora Abraham, majka mladog Pala, bila je muzički obrazovana i podsticala je sina da uči klavir kod lokalnog kantora. Nakon što je završio Građansku školu u Somboru, Abraham se upisao na Kraljevsku muzičku akademiju u Budimpešti, gde je studira violončelo i kompoziciju.

Prekretnica u Budimpešti

Prve njegove kompozicije, nakon povratka iz Prvog svetskog rata, bile su klasične, poput rekvijema ili koncerata i one su izvođene na poznatim svetskim festivalima. Međutim, prekretnica u njegovoj karijeri odigrala se 1927. godine, kada je napisao muziku za film „Žene sa Istoka“ i potom je postavljen za dirigenta u Operetskom teatru. Tada se posvetio „lakšim“ muzičkim oblicima. Njegove prve operete, „Gospođicin suprug“ (1928) i „Viktorija i njen husar“ (1930) donele su mu u slavu, a kompozitor se odlučio da se preseli u Berlin. Sledeće godine premijerno je odigran njegov „Cvet Havaja“, a godinu kasnije i njegova najpoznatija opereta „Bal u Savoju“, uz koje je upisan u najznačajnije kompozitore ovog žanra, zajedno sa Johanom Štrausom Mlađim i Francom Leharom.

U Nemačkoj je već bio poznat po svojoj muzici za filmove, posebno po pesmi iz „Melodije srca“ koju je na ploči snimio tada popularni „šlager pevač“ Vili Frič. Abraham je u Berlinu, zabeležili su biografi, neumorno pisao muziku za pozorište i film, imao je svoj orkestar, stizale su porudžbine iz filmskih studija ne samo iz Nemačke, nego i Austrije, Francuske i Velike Britanije.

Na listi nacista

Paralelno sa Abrahamovim usponom tekao je i uspon propalog bečkog slikara, a potom vođe nacista Adolfa Hitlera. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, Abraham je postao nepoželjan i kao Jevrej, i kao kompozitor tada proskribovane džez muzike. Njegovo ime upisano je u knjigu antisemitskog autora Teodora Friča „Priručnik za jevrejsko pitanje“, zajedno sa čuvenim kompozitorima čiju su muziku nacisti smatrali „degenerativnom“ poput Mendelsona, Malera i njegovog savremenika Šenberga.
Abrahamova muzika skinuta je sa repertoara, a on je prvo otišao u Beč, gde je komponovao tri nezapažene operete, a potom se vratio u Budimpeštu.
Kada je u Mađarskoj 1939. godine usvojen Drugi jevrejski zakon, Abraham je bio prinuđen da napusti zemlju, ali je njegova supruga, rođena Mađarica, odbila da pođe sa njim, zabeležili su istoričari.

Tada se Abrahamova odiseja nastavlja. Prvo je Parizu živeo veoma teško jer „nikome nije do muzike“, a pošto su nacisti okupirali Francusku, u leto 1940. otišao je u Maroko, u Kazablanku. Odatle je, kao i mnogi koji su delili njegovu sudbinu, kao u filmu „Kazablanka“, brodom krenuo ka Novom svetu. Obreo se prvo na Kubi, odakle je otputovao u Njujork. Sve vreme izdržavao se radeći razne usputne poslove i svirajući klavir u barovima kad god je za to imao prilike.

Njegova muzika bila je popularna i u tadašnjoj Jugoslaviji. Po ulasku nacista u Beograd, komisija na Radio Beogradu, odakle je počeo redovno da se emituje šlager „Lili Marlen“, među prvima je na spisak zabranjenih autora stavila Pala Abrahama.

Mentalni krah i novi život njegove muzike

Kraj rata Abraham je dočekao u Americi, ali su njegove muke nastavljene. Prve godine nakon rata smešten je u psihijatrijsku bolnicu, praćen dijagnozom progresivne paralize izazvane nelečenjem sifilisa. Međutim, njegov mentalni krah tumači se pre svega saznanjem da je izgubio porodicu u Holokaustu. Nesrećni kompozitor se, beleže biografi, nije sećao ni svog imena, a njegova publika verovala je da je odavno mrtav.
Za to vreme, njegove su operete i druga dela živele novi život u posleratnoj Nemačkoj i Evropi. Za njihova izvođenja se i danas mesecima čekaju ulaznice.

Službenici američke vlade su, u potrazi za imigrantima 1956. godine, zatekli Abrahama u bolnici, a pošto je u SAD ušao sa davno isteklom turističkom vizom, odlučili su da ga deportuju. Tada ga je, prema nekim izvorima, pronašla i supruga.

Poštovaoci Abrahamove muzike osnovali su odbor da bi se prikupio novac za povratak kompozitora u Nemačku. Po dolasku je smešten u sanatorijum u Hamburgu, dobio je i malu penziju, a na njegov račun počele su da se slivaju tantijeme od njegovih dela. Njegova supruga Sara potom se takođe preselila u Hamburg, živeli su zajedno u maloj kući u tom gradu, gde je Pal Abraham umro 6. maja 1960. godine.

Klavir u muzičkoj školi

U Apatinu stoji tabla na njegovoj rodnoj kući, a pre nekoliko godina i jedna ulica je nazvana po njemu. Pažnju privlači i njegov klavir „stejnvej“ u muzičkoj školi.
– Klavir je stigao u Apatin 1912. godine i to Dunavom, kao deo tovara od 200 klavira koje je porodica trgovaca instrumentima Horn uvezla. Klavir je školi prodao Abrahamov nećak (postoji sačuvan ugovor), koji je jedini preživeo Holokaust, a po povratku iz logora je rasprodao preostalu imovinu i emigrirao u Izrael. Klavir nije u sjajnom stanju, a restauracija, nažalost, košta kao javni dug omanje afričke države – piše Dejan Bursać.