2
Dok je završavao svoj najnoviji roman, veliki američki pisac je ozbiljno oboleo. On u intervjuu govori o tome kako je shvatio smisao svog života kroz fikciju, tajni održavanja ljubavi i kako ga je njegova nova knjiga iznenadila.
U ranom delu Pol Osterovog najnovijeg romana, „Baumgartner“, njegov istoimeni glavni lik razgovara s savetnicom za tugu neposredno nakon gubitka svoje supruge u tragičnoj nesreći tokom plivanja. „Svašta nam se može desiti u bilo kom trenutku“, kaže joj. „Ti to znaš, ja znam, svi to znaju – a ako ne znaju, pa, nisu bili pažljivi.“
Kada upoznamo Saja Baumgartnera, prošlo je 10 godina od smrti Ane. Penzionisanog profesora filozofije sa Prinstona, sada u 70. godini, zatičemo kako podnosi crnohumoran i pomalo neozbiljan niz neočekivano eskalirajućih kućnih nevolja. U brzom sledu događaja, frustriran je jednostavnim zadatkom pozivanja svoje sestre, opeče se na vrućoj šerpi i sruši niz stepenice tokom nepotrebne posete svom podrumu.
„Želeo sam da isprobam pisanje kratke priče“, objašnjava Oster (76), govoreći za „Gardijan“ iz svog doma u Bruklinu. „To skoro uopšte nisam radio tokom svoje karijere. Uvek sam pisao knjige prosečne veličine, a onda s knjigama ‘4321’ i ‘Burning Boy'“ – njegovim romanom koji je bio na širem izboru za Bukerovu nagradu 2017. godine od gotovo 1.000 stranica i biografijom Stivena Krejna od 800 stranica iz 2021. godine – „napisao sam dva romana „cigle“.
On dodaje da „to zaista nije bila namera“.
„Ako biste ispustili te knjige, mogli biste slomiti oba stopala, pa sam želeo nešto kraće i onda mi je došao taj stariji čovek, sedeći u svojoj kući i gledajući kroz prozor kako ševa vadi crve. Napisao sam priču nazvanu ‘Crvi’, ali onda nisam hteo da ga ostavim. Bilo je tu još nečega, pa sam počeo iznova, znajući da ispod ovog gotovo „basterkitonovskog“ početka nešto tamnije vreba.“
Crno-humorni ton, ako ne i farsični, nastavlja se kroz knjigu dok Oster istražuje tamni materijal Baumgartnerove decenijske veze s gubicima i tugom. Saj ima krajnje smešan odnos, uključujući nespretno propali brak, s ženom koju zamišlja kao zamenu za Anu. Duboko zaranja u Anine dnevnike, objavljuje i promoviše njenu ranije neobjavljenu poeziju i priseća se događaja iz sopstvene mladosti, života i porodične istorije, koji se, na veoma Osterovski način, nesavršeno podudaraju s događajima iz Osterove sopstvene mladosti, života i porodične istorije. Ali uglavnom Saj se vraća na taj dan na Kejp Kodu kada je Ana „naišla na divan, monstruozan talas koji joj je slomio kičmu i ubio je, i od tog popodneva, od tog popodneva -„.
U poslednje dve godine, Oster je i sam doživeo dva traumatična događaja. Prvo, strašna porodična tragedija, praćena širokim medijskim izveštavanjem, dovela je do smrti njegove unuke – bebe, koja je bila pod starateljstvom njegovog sina. Njegov sin, iz prvog braka sa spisateljicom kratkih priča Lidijom Dejvis, kasnije je umro od predoziranja drogom. Zatim, u martu ove godine, Osterova supruga, spisateljica Siri Hustvedt, obavestila je svet putem Instagrama da se Oster „kljuka hemoterapijom i imunoterapijom“ i da par sada živi u onome što je nazvala „Zemljom raka“.
Bio je kraj prošle godine, kada je Oster završavao „Baumgartnera“, da je počeo da doživljava misteriozne groznice koje bi ga pogodile tokom popodneva. Prvo mu je dijagnostikovana upala pluća pre nego što je zakačio dugotrajni kovid i na kraju dobio dijagnozu raka. „I od tada je lečenje neumoljivo, i zaista nisam radio. Prošao sam kroz napore koji su stvarali čuda, ali i velike teškoće.“
Što se tiče „Zemlje raka“, kaže da nema mape i nema pojma da li ima pasoš validan za izlazak. „Međutim, postoji vodič koji se javlja odmah na početku. Proverava da li je dobro zapamtio vaše ime, a zatim kaže: ‘Ja sam iz policije kancera. Morate me pratiti.’ Pa šta radite? Kažete: ‘U redu.’ Nemate stvarnog izbora u vezi s tim, jer kaže da ako odbijete da ga pratite, ubiće vas. Rekao sam: ‘Radije živim. Vodi me kuda hoćeš.’ I od tada sam sledio taj put.“
Oster kaže da je njegova fascinacija idejom trenutka koji menja život potekla iz incidenta iz detinjstva koji je poslužio kao polazna tačka za „4321“. Na letnjem kampu, dečko koji je stajao pored njega poginuo je od udara groma.
„To je bilo ključno iskustvo mog života. Sa 14 godina, sve kroz šta prolaziš je duboko. Ti si delo u razvoju. Ali biti odmah pored dečka koji je suštinski ubijen od strane bogova promenilo je moj celokupan pogled na svet. Pretpostavljao sam da mali buržoaski komfori mog života u predgrađu posleratnog Nju Džersija imaju neku vrstu reda. A onda sam shvatio da ništa nema red. Živim s tim razmišljanjem od tada. Strašno je, ali oslobađajuće. Drži vas na oprezu. I ako možete da naučite tu lekciju, određene stvari u svetu su podnošljivije nego što bi inače bile. Pretpostavljam da je impuls za pisanje i pripovedanje različit za svakog pisca. Ali mislim da je to suština onoga čime se bavim sve ove godine.“
U nedavnom intervjuu, Oster je opisao američku opsednutost „završavanjem stvari“ kao „najgluplju ideju koju je ikada čuo“.
„Kada neko ko je centralan u tvom životu umre, deo tebe takođe umire. To nije jednostavno, nikada ne pređeš preko toga. Učiš da živiš s tim, pretpostavljam. Ali nešto ti je otrgnuto i želeo sam da istražim sve to.“
„Skoro sam nazvao knjigu ‘Phantom Limb’,“ kaže Oster. „To je tako snažna ideja. Ta veza koju imamo s drugim ljudima i koliko su oni od suštinskog značaja za naše živote. Važnost ljubavi. Može nam biti teško da o tome pričamo onako kako zaslužuje. Dugotrajna, trajna, doživotna ljubav i sve moguće krivudave puteve koje će preći. Morate razmišljati o ljubavi kao o vrsti drveta ili biljke“, kaže Oster i dodaje:
„Možda ćete morati odseći granu da održite ukupan rast organizma. Ako se fiksirate na to da je zadržite tačno kao što je bila, jednog dana će vam umreti pred očima. Da bi ljubav bila održiva, mora biti organska. Morate se razvijati onako kako ide, tako da je sve isprepleteno, kao čista čudnovatost svega toga.“ Činjenica je, kaže, da nikada zaista ne znamo potpuno svoje partnere.
„Postoje tajne koje nikada nećemo moći da odgonetnemo. Ali mislim da se to odnosi i na nas same. Postoji toliko stvari u mom životu koje ne razumem. Moje akcije tokom godina. Zašto sam to uradio? Zašto taj impuls? Ljudi provode godine u analizi pokušavajući da shvate odgovore. Ja to nikada nisam radio, tako da sam više ili manje bio sam, pokušavajući da shvatim stvari, i iskreno moram reći da mislim da nisam napravio puno napretka“, smatra Oster.
Američki autor kaže da još uvek ne može sasvim da objasni odakle je došla ova poslednja knjiga. „Jednostavno je bio ovaj čovek koji je rastao u meni i postajao razumljiviji kako je knjiga napredovala. Tako da, suočen sa ovim odgovorima, jednostavno se osmehujem i izražavam zahvalnost. Osećam da je moje zdravlje dovoljno nestabilno da bi ovo možda moglo biti poslednje što sam ikada napisao. I ako je ovo kraj, onda odlazak s ovakvom ljudskom dobrotom oko mene kao pisca u mojim intimnim krugovima prijatelja, već vredi.“
Bonus video: Akademik Dušan Kovačević – U svetu strašnih izveštaja, knjiga služi kao lek