0
"Scream VI" je još gori od "Scream V", koji je funkcionisao kao novi početak/nastavak Wes Cravenovog serijala, i u svojoj metafilmskoj logoreji promoviše se kao prvi "franšizni" nastavak u kome je sve moguće, jer (glavni) junaci više nisu važni, a stvar se održava samo na svojim bazičnim premisama (maskirani serijski ubica + metafilmski namaz).
SCREAM VI (2023, r. Matt Bettinelli-Olpin i Tyler Gillett)
To može da bude stvar zanimljiva nekom horor štreberu, ali sada već sasvim skreće pažnju s onoga zbog čega smo došli – horor uzbuđenja i priče (a ne pričanja o priči) koja se metafilmski duhovito reintegriše u istoriju horora.
Preživeli junaci iz prethodnog dela, na čelu sa sestrama Carpenter sada žive i studiraju u velikom gradu. Međutim, osvetoljubivi „Ghostface“ ponovo je tu u nameri da im se osveti zbog… otkrićenamsenakraju. Ako imate iole talenta za detekciju biće vam jasno ko je „Ghostface“ već posle dvadeset minuta filma što, slažem se, i nije toliko bitno. Sem ovom idiotskom filmu.
Najveći problem „Scream VI“ su krateri u scenariju koji otežavaju gledanje iole inteligentnom gledaocu, pa čak i onom koji shvata i pristaje na to da je ovo „horor zabava koja ne traži puno pameti“. Meni je recimo bilo šokantno koliko ljudi 2023. u Njujorku ima i koristi fiksne telefone, pa još u svakoj prostoriji svog stana. Čak i ako je to omaž suštini „Screama“, ovo je previše. Sestrama koje su kako malo pre preživele pokolj niko ne nudi zaštitu kada ponovo postane jasno da im neko radi o glavi. Otac-detektiv koji se iz nekog sela prebacio u njujoršku policiju da bi vodio brigu o svojoj ćerci ostavlja je da bude cimerkama sestrama koje je neko dan ranije pokušao da ubije. Ekipa koja strepi od napada „Ghostfacea“ odlazi u neki bioskop gde će da ga namami, ali do tamo ne ide uberom, već krcatim metroom?! Momak koji kroz prozor vidi kako mu „Ghostface“ napada devojku u susednoj zgradi nijednog trenutka ne juri ka njenom stanu da je spase, već ostaje u svome i protura joj merdevine da pređe kod njega… Da, znam da horori nisu ni mesto ni vreme da im se zamera logika, ali upravo se originalni „Scream“ vešto igrao smislenim postupanjem junaka na svom terenu sa metafilmskim šegačenjem na račun postupanja junaka u drugim hororima.
Pored toga, postavka i motivacija „Scream“ duguju više „true crime“ dokumentarcima (na čiji račun se također sprdaju), nego hororima, dok s druge strane i realističnost i ultra-slikovitost ubistava patentirana u prethodnom delu nastavljaju da budu ekstremizovani. „Ghostface“ više nije stilizovani ubica koji nastupa kao „morbidno duhovita smrt“ već je razulareni psihopata koji svoj plen juri usred bela dana i u prostorima u kojima ima ljudi. Strah od njega nije horor jeza, već generisana anksioznost od sveta koji nas okružuje i čijim smo okrutnim odlukama (mislim Amerikanci) izloženi svakog dana (samo pogledajte broj pucačina tamo). Ali ta realnost nije metaforično pretočena u radnju ovog filma.
„Scream VI“ sam sebi skače u usta time što insistira da u franšizi niko nije siguran, a na kraju filma manje-više ceo kast ostaje na broju iako predebelo izbušen sa svih strana! Ovo napominjem samo zato što nema sumnje da će nam ista ekipa „Screamom 7“ zadati iste ovo, ako ne i bolnije, rane.
OCENA: 2/10
Bonus video: Đorđe Kadijević o 50 godina „Leptirice“