0
Lako bi mogao da uništi nečije samopouzdanje. Kada sam prvi put s njim spremala baletski komad, prišao mi je i dodirnuo mi dekolte i rekao: "O, znaš da si jako debela ovde gore." Hteo je da vidi samo kost i sećam se da sam pomislila kako je to bilo čudno. Vidite, to danas ne bi bilo dozvoljeno, kaže koreograf i bivša balerina Patriša Niri, koja je igrala za čuvenog Žorža Balanšina.
“Nemam prošlost, imam neprekidnu sadašnjost“, govorio je veliki rusko-američki koreograf Žorž Balanšin (1904-1983), koji je najviše verovao u kretanje napred. Kada je Balanšinovo zdravlje počelo da se narušava, sredinom 70-ih, on se opirao da napiše testament, ne misleći da će stotine baleta koje je stvorio živeti bez njega. Kada je poreska uprava posthumno procenila njegov repertoar, odlučila je da je maksimalni rok trajanja čak i njegovih najvećih baleta samo 15 godina, piše „Gardijan“.
Ipak, danas, skoro tačno 40 godina nakon Balanšinove smrti, njegova dela su popularna kao i ranije. „Njujork siti balet“ (NYCB), kompanija koju je osnovao, upravo je najavila svoju jubilarnu 75. sezonu, sa izvođenjem desetine njegovih dela. Moćni baleti kao što su “Serenada”, “Simfonija u C” i “Agon” i dalje se redovno igraju širom sveta.
I dalje se priča o njemu. Prošle godine, igračica koja je postala istoričarka Dženifer Homans, objavila je “Mr B” (kako je Balanšin bio poznat), živopisnu biografiju koreografa, koja beleži njegovu neverovatnu životnu priču. Od carske Rusije, baleta kroz rat i revoluciju, gladovanja i tuberkuloze, njegovog bekstva u Berlin i Pariz 20-ih, i rad sa Ballet Russes i London music hall. U Njujorku, uz osnivanje „Njujork siti baleta“, osnovao je „Školu američkog baleta“, definišući stil koji je odbacio uglađene zamke klasicizma, bajkovite priče i složene kostime, kako bi stvorio nešto brže i jače što je uhvatilo dinamiku Njujorka 20. veka. Njegova je priča o „ogromnoj kreativnosti i mašti“, kaže Homans, dok je „uspevao da napravi nešto velike lepote od veka koji je bio pun patnje i smrti“.
U isto vreme, nedavno je došlo do talasa glasova koji dovode u pitanje dominaciju Balanšinovih ideala i kulture koju je on kreirao. Podkast “The Turning: Room of Mirrors” bavio se mračnijom stranom baleta, sa nekim zapanjujućim pričama o nedostatku granica između ličnih i profesionalnih odnosa u „Njujork siti baletu“. Spisateljica Elis Rob, koja je igrala kod Balanšina 2000-ih i osetila moć uticaja “gospodina B”, objavila je knjigu “Don’t Think, Dear” (Balanšinov citat), prateći sudbine svojih prijatelja iz škole koji su imali poremećaje u ishrani, bolove i povrede. Knjiga prati način na koji su oni apsorbovali štetne lekcije iz baleta u svoje živote. Balanšina je moguće videti i kao boga i kao bauk, odgovornog za sve što je divno ili pogrešno u vezi sa baletom. Naravno, to je previše pojednostavljeno.
Ono što je istina je da je njegov uticaj veoma živ. Patriša Niri, koja je šezdesetih godina prošlog veka igrala za Balanšina, a sada svoja dela postavlja širom sveta, govori kao da je on i dalje u plesnoj sali. „On bi to želeo“, reći će ona. „Da, to bi ga učinilo srećnim.“
„Bio je genijalan koreograf“, kaže Niri. „Muzikalan? Neverovatno. Energija? Neverovatna.“ “Svima je dao divan materijal za ples”, kaže ona. „Kada predajem njegove balete, vidim na licima plesača koliko vole ta dela.”
„Balet je žena“, čuvena je Balanšinova rečenica, i bio je vatren u svojoj ljubavi prema ženama. Oženio je četiri svoje balerine i imao veze sa više njih. Plesači su bili osnovno oruđe njegove umetnosti. Kao religiozan čovek, video ih je kao anđele, ali ih nije video kao zaokružene ljude koji možda imaju svoje potrebe. Mogao je da ih kontroliše, nije želeo da njegove balerine imaju momke, svi prosci bi morali da čekaju u restoranu preko puta, van vidokruga.
Postao je opsednut balerinom Suzan Farel, 41 godinu mlađom od njega, a kada se udala za drugog plesača u kompaniji, on im je oduzeo uloge. I sigurno nije želeo da žene imaju bebe. Sve je bilo u vezi sa radom i posao je bio dominantan. „Stalno je želeo 100% energije“, kaže Patriša Niri. A Dženifer Homans dodaje: „On je govorio: „Za šta to čuvaš? Možda ćeš biti mrtva sutra.’ To nije bila samo izreka, to je bila istina. Balanšin je umalo umro nekoliko puta u Rusiji. I nije uzimao život zdravo za gotovo.”
„Balanšin bi svoj čas tretirao kao laboratoriju da vidi koliko ljudsko telo može da uradi“, kaže Elis Rob, a to bi moglo imati posledice, u smislu povreda i iscprljenosti. Pažnja prema fizičkom i mentalnom zdravlju plesača značajno je napredovala od Balanšinovog vremena: niko više ne zabranjuje balerinama da imaju momke. Ali ona upozorava na osećaj izuzetnosti koja može da se formira oko baleta: „Ako bi se ove stvari dešavale u bilo kom drugom radnom okruženju, rekli biste: „Čekaj, šta?“ Mislim da elitistički osećaj vezan za balet ga čini potencijalno sklonijim situacijama zlostavljanja.”
Patriša Niri kaže da je Balanšin zaista bio stidljiv čovek, kome nije bilo prijatno u blizini većine ljudi. Ali kada je govorio, rekao bi šta misli. Balanšin sigurno nije bio jedini odgovoran za trend da su balerine postale mršavije tokom 20. veka, ali je bio otvoren kada je u pitanju njegova preferencija za određeni tip ultra vitkog tela.
„Sve sa težinom je bio veliki problem“, kaže ona. U njeno vreme bilo je dosta poremećaja u ishrani među baletanima. „Lako bi mogao da uništi nečije samopouzdanje“, dodaje ona. „Kada sam prvi put s njim spremala baletski komad, prišao mi je i dodirnuo mi dekolte i rekao: ’O, znaš da si jako debela ovde gore.‘ Hteo je da vidi kost i sećam se da sam pomislila kako je to bilo čudno. Vidite, to danas ne bi bilo dozvoljeno.” Ali volela je da pleše za Balanšina: „Moram da budem iskrena, obožavala sam ovog čoveka. Obožavala sam ga kao koreografa. Bilo je neverovatno biti u njegovoj blizini.”
Bonus video: Sergej Polunjin_ U potrazi za novom zvezdom svetske baletske scene