1
Mladi maestro Feliks Mildenberger mogao bi se ispostaviti kao važan adut Beogradske filharmonije u godinama koje dolaze. Njegova ekstremna ljudska blagost i oštroumna muzička ljubopitljivost – u savezu sa britkim „filharmoničarima“ na koncertu prošlog petka – ozarila je auditorijum u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine svetlošću kakvu odavno ne pamtimo. Prisustvovali smo sagovorništvu višeg reda i, znate šta – klupko zvukova definitivno se odmotavalo na naše oči nalik onom Arijadninom končiću, da nas bezbedno sprovede kroz čari lavirinta.
Beogradska filharmonija
Dirigent: Feliks Mildenberger
Solista: Sergej Krilov (violina)
Koncertmajstor: Tijana Milošević
Program:
Ivan Brkljačić: Otkucaji davno zaboravljenog sata
Nikolo Paganini: Koncert za violinu i orkestar br. 1, op. 6 u De-duru
Kamij Sen-Sans: Ples mrtvih, simfonijska poema op. 40
Gustav Maler: Poslednji ispraćaj
Velika dvorana Kolarčeve zadužbine
Počelo je, sudeći barem po nazivima komada na programu – optimistično, a trebalo je da se završi pesimistično. Originalni sled kompozicija govorio je bez ikakve sumnje o rafiniranom uredničkom ukusu i spremnosti na upuštanje u koncertni rizik bez imalo bojazni. Ovakav sadržaj večeri nikako ne spada u područje muzičke konfekcije. Budite sigurni da je ovde reč samo o visokoj zvučnoj modi.
S tim u vezi, raskošni manevri orkestra već u uvodnom delu – Otkucaji davno zaboravljenog sata kompozitora Ivana Brkljačića (r. 1977) – svedočili su od samog starta o magično naelektrisanoj atmosferi na sceni i u publici, naročito nakon onog pročitanog proglasa muzičara Beogradske filharmonije na početku.
Fantazmagorično žongliranje tonovima, ekstatični ritmovi puni nade kao više nego radosni putokazi epoha, generacija i životnog doba svakog pojedinca, te mnogo humora što poput krvotoka povezuje delove ove vedro nasmešene celine – opili su nas kiseonikom specijalnog kvaliteta. Bilo je ovo vatreno krštenje večeri, nakon kojeg je u nastavku sve odjednom izgledalo moguće. Divan gest Beogradske filharmonije da ponovo oživi svoju porudžbinu iz 2005, dovodeći jednog domaćeg kompozitora u žižu događaja od posebnog kreativnog značaja, govori o retkoj osvešćenosti lične misije u dinamičnim patriotskim okršajima svakidašnjice.
Atraktivnost violiniste Sergeja Krilova (r. 1970) na pozornici – nadaleko je već znana. Danas on predstavlja artistu izuzetno prijemčive energije, naoko starinske aure, ali sasvim moderne estetike i atletike mišića i nerava. Njegova predana izvođačka intuicija budi uzbudljiva sećanja na praksu legendarnih virtuoza, zvuk mu je pouzdane topline, ali ipak sadrži i izvesnu dozu neisprogramiranog buntovništva – ukratko, ovde čujete koktel perfektnih potankosti koje za sebe lako vezuju pažnju pobuđenog posetioca.
Slušajući Krilova kako interpretira Paganinijev Koncert za violinu i orkestar br. 1, op. 6 u De-duru, ne možete se oteti utisku kako sve fatalno bukti – gotovo da očekujete kako će se na nekoj određenoj noti, na nekom od onih najnedoglednijih vrhunaca ovog žestokog suočavanja sa instrumentom, stvari totalno otrgnuti kontroli i kobnim plamenom sažeći i violinu i njenog svirača. Ali, Sergej Krilov ne bi bio to što jeste da ne savladava ovu svoju autentičnu izvođačku pogibelj snažnim uzdama interpretativne razboritosti, koje mu ne dopuštaju da sklizne u provaliju. Rezultat je prisustvo svega onog dijaboličnog i začudnog – što uostalom i očekujemo od živog tumačenja Nikola Paganinija – ali uz to dobijamo i blistavo podmazan pogon zdravog razuma kao slušalački oslonac.
Nije Sergej Krilov proračunat ni za dlaku, dabome. Samo, njegovo izgaranje u ovom delu ne prelazi granice ambisa i mi se osećamo sigurno i sačuvano od gadnog treska o dno ponora zbog kakvog neumesnog preterivanja. Zato je Krilov respektabilni umetnik sa srcem, a ne jeftini egzibicionista.
Po povratku sa pauze bili smo doslovno izloženi predavanju muzici bez ostatka. Čini se da je tek ovde maestro Feliks Mildenberger (r. 1990) rastvorio pred publikom celokupnost svojih riznica otmene fantazije, pune ljupkih finesa, ali ne i površno dopadljive. Njegova komunikacija sa orkestrom još dublje se sada temeljila na emotivnoj istančanosti i podsticanju ideja koje se u svakom muzičaru ponaosob kriju. Čuli smo tako zanosna sola koncertmajstora Tijane Milošević u Plesu mrtvih Kamija Sen-Sansa, potresno uzdizanje mistike smrti do kontemplativnog poimanja života u narednom Poslednjem ispraćaju Gustava Malera. Tek laki pogled očima maestra – namah je rezultirao bajkovitim detaljem na tkalačkom razboju zvuka.
Ali, čak i ako nazivi ova dva dela mogu da navedu neupućene da od njih pomalo zaziru – rezultat je zapravo bio čulno svedočanstvo o moćima neobuzdane mašte. Stvaralački dar i osetljivost duha, davanje svega od sebe u orkestru – harfa, flauta, perkusionisti, inventivnost duvačkih divizija, gudači ustremljeni sa miligramski odmerenim težinama na postizanje svetskog rekorda u suptilnosti unutrašnjih dijaloga – svi zajedno pretvorili su se tokom drugog dela večeri u očaravajući osinjak iskričavih sviračkih predloga dirigentu i ekspresnog dobijanja odgovora, i to sa bljeskom dobrote i oduševljavajućim žarom za nova rešenja, na licu mesta sprovedena u delo.
Niste, u stvari, kako je vreme odmicalo, više nimalo bili svesni kompozicija, toga čije su ili kakvo im je ime – od nekog časa postalo je jedino važno ne prekinuti ni sopstvenim dahom taj strujni koloplet između svakog izvođača i njihovog mladog dirigenta, koji sa osmejkom klima glavom i svojom palicom iscrtava spiritualni krug esencijalnih muzičkih zamisli. Ništa nije bilo pretenciozno, ali je sa toliko puno životnog poleta ostavilo traga na svakom od prisutnih. Pravi otkucaji sata iz budućnosti.
Vanredno uspeo događaj.
Bonus video: Beogradska filharmonija u Kini