0
Dejv Daglas naš je stari poznanik. Prvi put stigao je na netom obnovljeni Beogradski džez festival 2006. sa svojim kvintetom. Šest godina kasnije, Daglas i Džo Lovano podelili su scenu – oba puta bila je to Velika sala Doma omladine Beograda. U ovom trenutku, dok željno iščekujemo treći, večerašnji koncert ovog savremenog giganta džez trube, primećujemo da je prošlo skoro dvostruko više godina nego između naša prva dva susreta. Već samim tim ovaj događaj je ekskluzivniji i privlačniji.
U međuvremenu, osim pandemije virusa kovid-19, u životu i radu Dejva Daglasa dogodilo se mnogo toga što nismo imali prilike da adekvatno oslušnemo. Njegova interesovanja, uperena ka kulturi srednjovekovne Evrope, kosmosu, ali i unutrašnjem životu ljudskih bića, čine se nezaobilaznom tačkom na vašoj ovogodišnjoj kreativnoj turi Beogradskog džez festivala. Dejv Daglas u Beogradu predstavlja svoj trio Gifts, koji uz njega čine Rafik Batija (gitara i elektronika) i Ijen Čang (bubnjevi i elektronika), dvojica mladih momaka iz američkog post-rock eksperimentalnog benda Son Lux. Njihova tema je džez velikan Čarls Lojd i njegova umetnička vizija, kao i njegova očaranost delom pijaniste i kompozitora Bilija Strejhorna. Nemojte zato propustiti njihov koncert večeras u Velikoj sali Doma omladine Beograda, sa početkom u 21 čas.
Da li se sećate trenutka kada ste prvi put zaista osetili i razumeli da u stvari slušate džez muziku? Da li je to bilo vezano za određeni instrument, konkretnu ploču, zvuk sa radija, ili možda nešto na televiziji?
– Rana sećanja su mi sledeća – moj otac je bio muzičar-amater i kolekcionar ploča. Puštao nam je rani džez, apalački folk, zatim simfonijsku i sve ostale vrste muzike. Sâm lično pravio je kasete za auto i snimio bi za njih svoje sopstvene najave, navodeći imena muzičara. Ali, prva muzika koje se sećam, a da me je podstakla da počnem da razmišljam o improvizaciji i ozbiljnom, emotivnom izvođenju pesme, bila je numera Bili Holidej „All of Me“ iz 1941. I dalje me svaki put raznese u paramparčad! Do svoje desete godine, pronašao sam već sopstveni put do umetnika kao što su Sesil Tejlor, Telonijus Monk, Majls Dejvis, Džon Koltrejn, Ornet Kolman, Čarli Parker i Dizi Gilespi. Rekao bih da je to za mene uvek bio kontinuirani proces učenja.
Pomenuli ste već svog oca Dejmona Grinlifa Daglasa mlađeg i njegov neprocenjiv uticaj na vašu dečačku muzičku erudiciju. Na koji vas je sve način on usmerio konkretno ka džezu i podstakao da se još kao dečak upustite u avanturu ovog zvuka?
– Moj otac mi nikada nije govorio da je neka muzika važnija od druge. Osećao sam se potpuno slobodnim da istražujem svet muzike do krajnjih granica i da bez ustezanja podstičem sopstvenu radoznalost. Nikada, recimo, u tim najranijim danima nisam osetio da postoji ikakva razlika između Bukera Litla, Stivija Vondera ili Igora Stravinskog.
Evropu ste upoznali kroz svoj studijski boravak u Barseloni još kao tinejdžer. Šta je mladom Amerikancu u tim godinama značio susret sa Starim kontinentom?
– Imao sam otprilike 14 godina, kada sam prvi put otišao u Barselonu. Niko od mojih prijatelja u Americi, u to vreme, nije slušao džez ili savremenu klasičnu muziku. Veoma brzo, međutim, pronašao sam grupu katalonskih drugara koji su bili opsednuti muzikom jednako kao i ja. Boravak u Barseloni, između ostalog, naveo me je da mnogo više počnem da razmišljam o korenima, tradiciji i genealogiji muzike, poreklom iz afroameričke zajednice, u mojoj sopstvenoj zemlji.
Studirali ste na čuvenom muzičkom koledžu Berkli, kao i na Muzičkom konzervatorijumu Nove Engleske u Bostonu, pre nego što ste nastavili studije u Njujorku. Koja je razlika između ova dva grada? Da li vas je Njujork, osim za džez, naposletku otvorio i za neke druge muzičke pravce, kao što su avangardne rok tendencije i etno zvuk?
– Oduvek sam prosto morao da sviram, to je bilo jače od mene. Moje sviranje trube, pritom, ispočetka uopšte nije bilo spektakularno. Cela ta stvar odigrava se inače u sredini gde se mnogo sviralo u malih sastavima i upravo to mi je pomoglo da shvatim kako da dobijem svoj sopstveni zvuk. Naravno, još uvek radim na tome, praktično bez prestanka. Ali, boravak u Bostonu, u obe te škole, olakšao mi je takvu vrstu iskustva, bez ikakve sumnje.
Jedno od najupečatljivijih dela na kojima ste radili poslednjih godina jeste album „Secular Psalms”. Kako ste upoznali sve one neverovatne, pradavne muzičke izvore na kojima se zasniva ovo ostvarenje? Kako ste se osećali na svetskoj premijeri ovog komada u Gentu 2021?
– Mnogo vam hvala što me ovo pitate, Zorice! Na početku stvaranja ovog dela znao sam dosta toga o čuvenoj Van Ajkovoj slici. Ali, svakako nisam previše znao o kulturi 15. veka u kojoj je Gentski oltar nastao. Zato sam mnogo čitao i veoma marljivo proučavao muzičare iz tog perioda i iz tog dela sveta. Postojao je i lični duhovni aspekt koji mi se najednom ukazao – tokom izvesnog vremena provedenog u izolaciji, intenzivno proučavanje umetničkih dela tog perioda dalo mi je osećaj da svi mi ljudi definitivno pripadamo ovom mestu i da moramo svi skupa naporno da radimo, ne bismo li shvatili kako da preživimo zajedno. „Svetovni psalmi“ za mene su tako “Pesme hvale za sve nas”. One ni na koji način ne isključuju bilo koga.
Vaš album „If There Are Mountains“ jednostavno je prelepa zbirka uglazbljenih haiku pesama u kojima dominira glas Dominik Id (Dominique Eade). Kako ste stvorili ovaj neverovatan zvuk sa njom i pijanistom Elanom Mehlerom? Album je prvi put objavljen tokom pandemije 2020. – kako ste proveli tu godinu, gde ste boravili i kako ste usmeravali svoju inspiraciju u to vreme?
– Zorice, hvala još jednom! Prvi mesec pandemije me je najviše zbunio. Pitao sam se, zašto vežbati ili pisati muziku, kada nema koncerata niti proba? Ali, upravo tada se odjednom kod mene pojavila apsolutna potreba za radom. To je preuzelo celu stvar. I zato nikada tokom pandemije nisam prestao da pišem, vežbam i komuniciram na daljinu sa svim svojim prijateljima i kolegama. Na neki način, mislim da je to ono što je mnoge od nas održalo u životu. U SAD, posebno u Njujorku, posledice virusa bile su veoma žestoke, tako da smo imali više od godinu dana prilično zastrašujuće, ali neophodne izolacije.
Projekat „Ako postoje planine“ počeo je kao muzički dijalog između mene i pijaniste Elana Mehlera. Pre mnogo godina, napisao sam nekoliko kompozicija zasnovanih na poeziji, za briljantnog pevača Endija Beja. Nikada ništa od toga nije snimljeno. Iz tog razloga, bio sam veoma zainteresovan za stvaranje ove muzike, a takođe sam već gajio i veliku naklonost prema Dominikinom pevanju. Presrećan sam što smo konačno realizovali ovaj projekat – iako bih voleo da ga čuje što više ljudi, jer je u ono vreme bilo malo prilika za turneju.
Decenijama ste svirali sa brojnim i veoma zanimljivim muzičarima različitih generacija. Nastavljate da otkrivate nove i istaknute autore i izvođače. Ko su vam najomiljeniji saradnici, kada se osvrnete na dosadašnju karijeru? Ko vas je kreativno najviše „pokrenuo”?
– Zahvalan sam na svim dosadašnjim prilikama koje sam dobio da istražujem muziku, i da nastavim da to činim i dalje, sa različitim muzičarima i umetnicima. Međutim, da bih precizno odgovorio na vaše pitanje, morao bih da kažem da su pre svega muzičari iz mojih različitih bendova upravo oni ljudi kojima najviše dugujem. Većina muzike koju pišem, barem u nekom smislu, uključuje improvizaciju. Veoma sam svestan koliko su dobra komunikacija i uspostavljanje zajedničkog jezika važni za mene i moje saradnike. Njihove reakcije i njihova muzička rešenja za mene su uvek prosvetljujuće. Rafik Batija i Ijen Čang, sa kojima nastupam na Beogradskom džez festivalu, ne razlikuju se u tom pogledu, jer toliko mnogo neprestano učim i saznajem od njih. Voleo bih da zato svako ko sluša bilo koji moj album, pažljivo oslušne muzičare na njemu i u potpunosti razume njihov udeo. Verujem da oni čine ključni element onoga što radim.
Na Beogradski džez festival dolazite dakle sa svojim fantastičnim Gifts triom, koji čine dva maločas pomenuta, mlada muzičara iz benda Son Lux. Zajedno istražujete veliko nasleđe i harizmu dvojice vizionara – Čarlsa Lojda i Bilija Strejhorna, koji su i glavne teme vaše aktuelne muzike. Šta vas je privuklo ovim legendarnim umetnicima? Na koji način su vas inspirisale ove dve vanvremenske ličnosti?
– Gifts Trio inspirisan je nekim nastupima briljantnog saksofoniste i kompozitora Čarlsa Lojda, kojima sam prisustvovao. Njegov pristup muzici velikog američkog kompozitora Bilija Strejhorna otvorio je nešto zaista važno u meni. Razmišljajući o njihovoj muzici i pišući svoja sopstvena dela, shvatio sam da su Gifts amalgam svih inspiracija kosmosa, kao i celokupnog duha i nasleđa kako komponovane, tako i improvizovane muzike koja je svuda oko nas. Zaista sam iz dna duše zahvalan na ovim poklonima (igra reči gifts – pokloni, prim. aut.).
Vrlo često vaša umetnost izražava potrebu za društvenom promenom. Mislite li da je to apsolutno neophodno činiti, kad god jedan umetnik ima priliku da izađe na scenu? Da li je to zapravo glavni zadatak umetnosti danas?
– Voleo bih da kao ljudska vrsta shvatimo kako da svi zajedno živimo i slobodno postojimo. Iz sve snage navijam za takav ishod. Ovo se danas čini još hitnijim i neophodnijim nego ikad. Muzika je način na koji oduvek izražavam sebe i svoj život. Ne vidim kako bi to dvoje moglo biti razdvojeno. Muzika je deo života – i obrnuto.
Konačno, nije vam prvi put da nastupate na Beogradskom džez festivalu, gde očigledno važite za jednog od najomiljenijih savremenih umetnika. Kakvi su vaši utisci o festivalu? Šta možemo da očekujemo kada izađete na scenu Velike sale Doma omladine Beograda?
– Zaista volim Beograd i toliko sam srećan što se ponovo vraćam. Jedan od razloga za sreću jeste svakako to što ću opet deliti prostor sa ljudima koji donose svoju novu muziku da je poklone svima nama, kao i sa onima koji je žudno slušaju. Program koji donosimo potpuno je nov, tako da će svi koji dođu i doslovno prvi put čuti mnoga od ovih dela. Stvarno sam ponosan i uzbuđen što sviram u Srbiji za vas. Hvala vam i sve najbolje vam želim.
Bonus video: 39. Beogradski džez festival
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare