1
Reditelj Vim Venders, koji je juče predstavio svoje restaurisano remek-delo u sekciji "Kanski klasici" na Kanskom festivalu, opisuje novo prikazivanje filma kao “putovanje kroz vreme”.
Majstorsko ostvarenje iz 1984. godine reditelja Vima Vendersa, gde bezciljni Trevis Henderson, skitnica koja je nestala četiri godine ranije, luta na izlasku iz pustinje i mora ponovo da uspostavi kontakt sa društvom, samim sobom, svojim životom i porodicom…
Neverovatne boje i kadrovi Amerike snimljeni od strane direktora fotografije Robija Mulera — svetleće reklame, narandžasti i ljubičasti zalasci sunca, slabo osvetljeneisaloni sa čvrstim drvenim šankovima — uz Raj Kuderovu slajd gitaru su više nego dovoljni da vas zadrže zarobljenim i četiri decenije kasnije… Film je bio dobitnik Zlatne palme na Filmskom festivalu u Kanu 1984. godine.
– Četrdeset godina je dug period, ne samo u životu jednog reditelja, već i u životu jednog filma. Imao sam 38 godina kada sam snimao „Paris, Texas“. Danas sam više nego duplo stariji. Tokom tako dugog perioda, film i njegov reditelj teoretski mogu razviti potpuno različite metode snimanja. Nisam osetio tu promenu. Ono što sam veoma snažno osetio, međutim, bila je vrsta slepe vere u elemente kojima sam imao pristup 1983. – kaže Vim Venders za sajt Kanskog festivala o tome kakva je njegova veza sa filmom posle 40 godina.
Venders se prisetio ekipe sa kojom je radio „Paris, Texas“.
– Tada sam se ponovo ujedinio sa Robijem Mulerom nakon šest godina pauze, i mogao sam da radim sa Semom Šepardom i Raj Kuderom. Imao sam Kler Deniz kao svoju odlučnu prvu asistentkinju, i Harija Dina i Nastasju Kinski, oboje u svom najboljem izdanju. Imao sam priču u koju sam verovao više nego ikada pre. Osećao sam se kao da plovim velikom rekom i sve što sam morao da uradim bilo je da držim čamac u struji. I snimao sam na svom omiljenom mestu, američkom Zapadu, koje me toliko inspirisalo da Robi i ja nikada nismo planirali naše postavke noć pre. Samo bismo ustali svako jutro i pustili pejzaže da nam kažu gde da postavimo kameru.
Venders je bio supervizor restauracije filma.
– Samo zamislite stepen savršenstva do kojeg je analogna filmska tehnologija napredovala tokom vremena – ova genijalna hemija koja je pomogla da se sačuvaju veličanstveni prizori prvih 100 godina filmske istorije, koja je iznenada postala zastarela, sve dok digitalna tehnologija nije bila dovoljno usavršena da uhvati punu dubinu informacija sadržanih u svakom filmskom kadru. Skeniranje analognog filmskog materijala je najvažniji korak: kvalitet skeniranja na kraju određuje rezultat restauracije – i to će postati novi negativ! To znači da moramo da osiguramo da današnje skeniranje savršeno uhvati trenutno stanje negativa za neodređenu budućnost. Uvek biramo laboratorije koje koriste najnapredniju opremu za skeniranje i radimo sa postprodukcijskim timom koji razume ono što smatram pravom merom retuširanja. Naravno, ne želimo da mehanički nedostaci ometaju slike, ali je takođe tačno da se film može previše očistiti.
Korekcija boja je suštinski deo restauracije, dodaje Venders, ako se radi sa originalnog negativa, kao u ovom slučaju.
– Uvek radim sa svojim omiljenim starijim koloristom koji koristi bivše manifestacije filma kao referencu i razume raspoloženja scena i nameru svakog kadra i reza kako bi na najbolji mogući način ponovo restaurirao originalni izgled, tako da bude pravilno preveden na današnju digitalnu tehnologiju projekcije i prikaza. 4K rezolucija vam daje priliku da vidite sliku onakvu kakva je snimljena analognom kamerom u to vreme. Prikazuje svu lepotu originalnog filma i Robijevu genijalnost, kadar po kadar. Kada sam prvi put novo izdanje, bio sam zapanjen. Bilo je kao da je veo podignut sa filma.
Reditelj dodaje da je sa filmovima kao sa decom, „svi imaju posebno mesto u srcima svojih roditelja“.
– Uspešni lakše pronađu svoj put od drugih i više vas ne trebaju. Drugi se duže drže uz vas, i često ste više vezani za njih nego za one „koji su uspeli“. Ali Pariz, Teksas ostavio je dubok trag u mom umetničkom i ličnom životu. Svetski uspeh filma suočio me je sa potpuno novim problemom: očekivanjem. Trebalo mi je tri godine da ga prevaziđem i ne uradim ono što su svi očekivali od mene: „još jedan“ kao „Paris, Texas“. Umesto toga, na kraju sam uradio potpuno suprotno: crno-beli film sa anđelima čuvarima u Berlinu.
Na pitanje kako se oseća nakon što je u Kanu ponovo sa istim filmom nakon 40 godina, Venders kaže da je to „kao putovanje kroz vreme“.
– Iznenada, preplave me sećanja od pre 40 godina, ne samo na film, već i na život mladog čoveka koji je napravio film, sa svim njegovim borbama, nesigurnostima, nadama i očekivanjima. Dakle, to je i trenutak u kojem ste primorani da sumirate svoje postignuća. Kan je jedno od najvažnijih mesta u mom životu, od mog prvog puta ovde 1976. godine, sa filmom „Kings of the Road“, do prošle godine sa „Anselmom“ i „Savršenim danima“.
Bonus video: Sajam knjiga na Palilulskoj pijaci