0
Pre godinu i po dana, legenda slovenačkog i jugoslovenskog rokenrola, Marko Brecelj, koji je jutros umro u 71. godini, dao je intervju Zorici Kojić i Draganu Ambroziću za nedeljnik "Vreme". Prenosimo delove ovog intervjua.
Kojić i Ambrozić: „Poštovani Marko, kako ste ovih dana – šta se novo ‘kuva’ na vašem umetničkom repertoaru? Da li i vi, sasvim poput Džojsa, i dalje neprestano „idete da se suočite sa stvarnošću iskustva i u kovačnici svoje duše iskujete još nestvorenu svest svoje rase“?
Brecelj: Juče su mi u žilu transplantirali dve kesice zgusnutih eritrocita, pa sam bolje nego u proseku. Hvala vam za laskavo upoređivanje sa Džojsom, međutim, kao bivša rok zvijezda bivše države Jugoslavije, pjevam sebi slogomelodije dok perem suđe ili dok sprovodim protokol lječenja. Akustično, sa gitarom, pevam-sviram uglavnom sebi, i spremam se za reprize pozorišne predstave Dragana Živadinova Izreka na Borštnikovom srečanju u Mariboru, rekao je Marko Brecelj u intervjuu za nedeljnik „Vreme“.
Al’ da počnemo od samog početka, kao što vi davno rekoste u pesmi Helga – otkud to da ste rođeni u Sarajevu? Kako ste zatim stigli do Slovenije? Kakav je vaš porodični bekgraund i da li je on za vaše stvaranje uopšte važan?
– Pa ajmo, pred mojim neudaljenim krajem, još jednom od samog početka. Nek se vidi raskoš! Majka mi je bila Sarajka, učiteljica, a otac Slovenac, profesor u Sarajevu. U Maribor smo putovali vozom, jer je tamo kod mog dede, bogatog seljaka, bilo više hrane i besplatan stan. Deda moje mame, Čavić, bio je vlasnik 200 sela, ali ih je prodao zato da bi mogao uživati u Veneciji. Drugi bosansko-hercegovački deda moje mame, Trninić, bio je kožar. Po njenoj strani moje poreklo je gradsko, a moj otac bio je pametnog, polupismenog i vrednog seljaka kulaka najstariji sin, određen za školovanje. Njegova majka bila je nesretna seljanka, čije su dvije sestre Kobal bile glumice u Beču. Genetski i kulturni mješanac jedinac, odgojen kao Jugosloven, dan-danas osjećam se kao dio još postojećeg, ali nestajućeg kulturnog prostora Jugoslavije. Ovu danas tako pljuvanu, uništenu državu smatram za daleko najsvjetliji period u historiji svih naroda koji su živjeli u njoj. Ovaj trenutak iskorištavam za oproštajno „Do neviđenja!“, mnoštvu onih koji neće ni čitati dalja pitanja, ni dalje odgovore ovog intervjua. Historijski bekgraund stvorio je moje porodično stablo, on je i te kako značajan kreator mojih fizičkih i psihičkih ruševina.
Buldožer je grupa koja predstavlja očiglednu prekretnicu u jugoslovenskom rokenrolu, a vi ste bili njen frontmen. Zašto je Buldožer bio važan, po vama? Šta ste uspeli kroz njega da kažete što drugi nisu? A šta niste stigli da uradite, odnosno koji su planovi ostali neostvareni? Na kraju, zašto ste otišli iz grupe i kuda ste otišli?
– Meni je Buldožer bio važan jer sam zbog ploča i nastupa stekao trajno poštujuće prijatelje i prijateljice u čitavoj Jugoslaviji. Pozdravljam ih sve, iako lično znam samo neke. Onima koji nisu više živi, saopštavam da ću im se pridružiti u nedalekoj budućnosti. Naročito mi je stalo da moj pozdrav stigne do mog najvećeg beogradskog fana i prijatelja Dušana Kojića Koje, kome želim i oporavak poslije strateškog moždanog udara. Njemu su Buldožeri razbili ozbiljno shvatanje samih sebe, tadašnjih YU rok eminencija. Možda nam je prvima uspjelo da se otvoreno i pjesnički izrugamo tadašnjoj političkoj stvarnosti i plitkosti estradne scene?“
Ceo intervju možete pročitati na sajtu nedeljnika „Vreme“.
Bonus video: Luna park – Mini pobede ili o važnosti upucavanja ega