0
Bila je talentovana, avangardna, autentična, beskompromisna, obožavana, osporavana, zabranjivana i proganjana… Rušila je tabue, pomerala granice i postavljala standarde, te svojim delom neprocenjivo doprinela istoriji beogradskog rokenrola.
Ikona beogradskog „novog talasa“, pevačica, muzičarka i multimedijalna umetnica Aleksandra Slađana Milošević (69) preminula je u Beogradu, nakon kraće i teške bolesti. Za sobom je ostavila neizbrisiv trag u pop kulturi i istoriji avangardnog Beograda 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.
Pročitajte još:
0
1
0
Tokom muzičke karijere, koja je bezmalo trajala pola veka, Slađana je prošla kroz sve muzičke žanrove, od popa, preko panka i nju vejva, do džeza i hard-roka, a svojom avangardnom pojavom, koju je krasila neverovatna moć transformacije, neprekidno je izazivala pažnju celokupne javnosti.
Rođena na Dedinju, muzikom je počela da se bavi još u ranom detinjstvu. Posedovala je klasično muzičko obrazovanje i svirala violinu, neretko i na svojim albumima, koje je autorski mahom potpisivala.
U žižu javnosti dospeva 1977. godine, kada je PGP RTB objavio njenu prvu „singlicu“ sa hit pesmom „Au, au“. Te godine pojavljuje se i kao gost na koncertu „Bijelog dugmeta“ kod Hajdučke česme i gotovo preko noći stiče široku popularnost. Atraktivan (ali ne i vulgaran) izgled nesumnjivo je bio njen zaštitni znak, posebno u trenutku kada je još atraktivnijim tekstovima i javnim nastupima počela da ruši tabue i kida stege kojima su godinama unazad bile okovane generacije „neiskvarene socijalističke omladine“.
Njen potencijal, istina više finansijski, nego kulturno-umetnički, prepoznali su odmah i čelnici PGB RTB, koji su posle „Au, au“ izbacili još dve Slađanine singlice sa novim pesmama, čije je „provokacije“ potpisala tadašnja hit-mejkerka u povoju – Marina Tucaković.
„Ja sam, seksi dama/I sve sad mogu sama/Ja sam seksi dama/Šta kažete na to svi/Šta kažeš mama ti?“ bio je refren pesme koja je odmah bila zabranjena na nekoliko radio-stanica, dok se spot, u kom se Slađana pevajući šeta posred Terazija, „stidljivo“ i krišom prikazivao na televiziji.
Već sledeće godine, Slađana je otpevala pesmu „Imam sve“, čuvenog Zorana Simjanovića, a koja se našla na saundtreku iz kultnog filma „Nacionalna klasa“. Nekoliko meseci kasnije ušla je u studio da snimi svoj prvi LP „Gorim od želje da ubijem noć“, na kom je okupila veliki broj saradnika, već afirmisanih autora i muzičara. Pesme koje se nalaze na albumu, gotovo da nisu imale nikakve veze sa onim što je Slađana prethodno snimila, a kao vanvremenski hit izdvojio se „Amsterdam“.
Žanrovsku promenu pratila je i promena imidža, a disko šljokice, afro-frizure i trikoe, zamenio je kompletno pank-luk. Ovim albumom, Slađana je uspešno srušila predrasude da je „Seksi dama“ vrhunac njenih mogućnosti i poručila da se nalazi na samom počeku svog umetničkog zamaha.
Početak osamdesetih godina i ere elektronske muzike dočekala je kao jedna od najpopularnijih pevačica tog doba, obilazila je celu bivšu državu, a gde god bi se pojavila, izazivala je potpunu histeriju, koja je umela da preraste i u incidente. Početkom 1981. pojavila se na „Jugoviziji“ s pesmom „Recept za ljubav“, ali nije uspela da ode na „Evroviziju“. Ubrzo se povukla u studio kako bi pripremila svoj drugi LP, a koji je radila sa nemačkim muzičarima iz grupe „Neutral design“, koji je pod tim imenom izdao zagrebački „Jugoton“ 1983. godine.
Bio je to verovatno najavangardniji album koji se dotad pojavio na jugoslovenskom tržištu, a osim nemačkih muzičara, kao autor većine tekstova, potpisao se Momčilo Bajagić Bajaga. Sa albuma su se izdvojile pesme „Das licht fon Kairo“, „Miki, Miki“, „Ja sam neka čudna vrsta“ i „Neko je tu (sa mnom u sobi)“. Nova žanrovska promena donela je još jednu drastičnu promenu imidža, pa je Slađana sa pank-luka, prešla na stil po kojem su bile prepoznatljive najveće svetske zvezde tog vremena (Siouxsie Sioux, Cyndi Lauper i kasnije Madonna). Promociju albuma pratio je i dokumentarni film „Devojčica u svetu čipova“.
Naredne godine Slađana se pojavljuje opet na „Jugoviziji“ i izvodi pesmu „Princeza“ u duetu sa Dadom Topićem. Uprkos stavu publike da je ova pesma trebalo da predstavlja Jugoslaviju na „Evroviziji“ 1983., stručni žiri iz svih republika poslao je pesmu „Ćao amore“ Vlada Kalembera i Izolde Barudžije. U narednim godinama Slađana je izbacila još nekoliko žanrovski sličnih singlova, među kojima je najveći hit bilo „Fantastično putovanje“, koje je potpisao Srđan Jul. Takođe, uzela je učešće u jugoslovenskoj rok-misiji „Za milion godina“, koja je okupila sve tadašnje pop zvezde.
Krajem osamdesetih, Slađana je načinila još jedan muzički eksperiment i snimila džez album zajedno sa poznatim džez muzičarem Darkom Kraljićem. Album je 1988. objavio beogradski PGP, a Slađana je još jednom pokazala da nije umetnik istog kalupa. Godinu dana kasnije, napušta Jugoslaviju i odlazi u SAD, gde je radila na različitim poslovima, a ubrzo se i povezala sa grupom ovdašnjih muzičara sa kojima je i neretko nastupala.
Sredinom 1995. se vraća u Srbiju, gde je radila sa više hard rok bendova i nastupala po klubovima. Za vreme bombardovanja snimila je pesmu „Dosta suza“, koju je otpevala sa svojim bratom Goranom, nekadašnjim pevačem „Generacije 5“. Tokom dvehiljaditih, ređe je ulazila u studio i snimala novi materijal, a njeni raniji albumi doživeli su više reizdanja, jer su i nove generacije pokazivale interesovanje za njen muzički opus.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare