0
Ne može se sve zameniti internetom i Jutjubom, govorila je Bojana Andrić, autorka brojnih TV drama i kultne emisije "Trezor" koja se emitovala na RTS-u dve decenije.
Dramaturškinja, scenaristkinja, istoričarka televizije, urednica na RTS-u i rediteljka Bojana Andrić preminula je 1. aprila u 81. godini posle duge i teške bolesti.
Bojana Andrić rođena je 11. juna 1944. godine, a diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bila je autor radio drame „Moj prijatelj Šarl“ i više televizijskih drama, poput „Pogrešne procene“ ili „Daleko je Australija“, koja je svojevremeno proglašena za jednu od najboljih TV drama u istoriji televizije. Bila je i koautorka TV drame „Običan život“ s Živojinom Pavlovićem i serije „Pesma“ sa Oskarom Davičom.
U igranom programu Televizije Beograd od 1971. godine, što kao dramaturg ili urednik, radila je na više desetina drama i dramskih serija. Od 1987. posvećuje se i istoriji Televizije Beograd. Od 1993. radila je na osnivanju Muzeja televizije u Srbiji, ali i pored velikog truda koji je uložila nikada nije došlo do realizacije. Bila je i koautorka posebnog programa „Teveteka“ koji se zasnivao na emisijama iz arhiva Televizije Beograd, a 2001. je obnovila rad Redakcije za istoriografiju TV Beograd.
Andrićeva je bila autorka emisije „Trezor“ koja se emitovala na RTS-u od 2002. do 2022. godine. Iako je još 2005. otišla u penziju, ostala je da radi i to volonterski na RTS-u taj dragoceni „Trezor“.
Bila je, po priči Milovana Vitezovića, scenaristkinja filma „Šešir profesora Koste Vujića“ Zdravka Šotre, pa dramaturg na čuvenom ostavrenju Đorđa Kadijevića „Leptirica“ i seriji Aleksandra Jevđevića „Aleksa Šantić“.
Priredila je knjigu „Antologija TV drame“ i DVD izdanja „10 najboljih TV drama“ i „Sećanje na nedužne žrtve“, bila je autorka publikacije „Repertoar redakcije dramskog programa TVB od 1958. do 19832, knjige „Vodič kroz produkciju Igranog programa TV Beograd od 1958. do 1995“, autorka ili urednica 13 izložbi iz istorije Televizije Beograd…
Za života ovenčana je brojnim priznanjima. Bila je laureatkinja Godišnje nagrade Televizije Beograd 1991, pa nagrade za TV kritiku „Dušan Duda Timotijević“ 2003, povelje Udruženja novinara Srbije 2008, plakete Jugoslovenske kinoteke 2014, kao i nagrade „Tanja Petrović“ 2016. godine. Kad je, posle Žikice Simića i Milana Vlajčića, ovenčana tom, poslednjom nagradom na ceremoniji u Skupštini grada žiri je u obrazloženju istakao kako „u vreme instant medijskih sadržaja, u doba kiča i rijalitija, još postoje pojedinci koji posvećeno rade, koji vide i dalje i šire i koji se ne predaju atmosferi ravnodušnosti i beznađa“. A Bojana Andrić, koja je toliko godina predano radila na očuvanju televizijske arhive od zaborava i nestanka, osvrnula se na to da nikako da se osnuje Muzej televizije i u njemu čuvaju video i fono zapisi, koji su značajno nacionalno blago.
– Kompletan projekat Muzeja televizije stoji od 1993. godine u upravi RTS i Ministarstvu kulture. A ne može se sve zameniti internetom i Jutjubom, jer konkretni nosači zvuka i slike traže konkretne mašine za reprodukciju, a nema ih više, bacili su ih na đubrište – kazala je na svečanosti Bojana Andrić, dodavši da je postojanje takvog muzeja potrebno i zbog dragocenih audio i video zapisa lokalnih televizija, koje su privatizovane, ili ugašene i pitanje je šta će biti sa tim materijalom.
– Moja poruka svim mlađim genaracijama jeste da istraju – poručila je te 2016. godine Bojana Andrić.
Pre više od jedne decenije reditelj Alekandar Mandić zapisao je u „Politikinom“ Kulturnom dodatku da Bojanu Andrić svi, verovatno, znaju po „Trezoru“, tom monumentalnom poduhvatu „koji je počela sama, moglo bi se reći, protiv svih“.
„Rešila je da sačuva našu prošlost uprkos opštem srljanju u sadašnjost, prošlost koja se nekako bolje i tačnije ne može rekonstruisati nego kroz televizijsku svakodnevicu. Ona nije arhivar, nego istoričar, Bojana je ostala umetnik, osoba koja stvara novo od starog, dopunjava, uobličava, donosi red tamo gde je bio haos… Ali, nije samo očuvanje istorije ono zašto dugujemo zahvalnost Bojani. Mnogo više od toga, najveći deo onoga što ona spasava nosi duhovnu, umetničku i emotivnu dimenziju koja preko tih materijala, postaje opipljiva, živa i potresna… Nekoliko sjajnih saradnica, koje je Bojana zarazila ljubavlju za rat protiv zaborava, ne znaju za radno vreme… Pčelinja vrednoća, marljiva upornost i strpljiva snaga slona su potrebni da bi se radilo ono što one rade“.
Bojana Andrić bila je supruga reditelja, dramaturga i pisca Vladimira Andrića, i majka reditelja Radivoja Raše Andrića.