0
Nikola Stojanović bio je rafiniran, sofisticiran autor eksperimentalnih i igranih filmova, njegovo ostvarenje “U kuhinji” je antologijsko, a bio je poseban po znanju u oblasti filmske kulture i prosvetiteljskom doprinosu kroz svoj publicistički rad, kaže reditelj, scenarista i filmski kritičar Saša Radojević na vest o smrti poznatog sineaste, preminulog u 79. godini u Beogradu.
– Nikola Stojanović je više od 20 godina vodio časopis „Sineast” u Sarajevu, vodio ga je na volšeban način, i on je u smislu razvoja filmske kulture od neverovatnog značaja. Po tome je Stojanović možda i značajniji nego po svojim filmovima. „Sineast“ je njegov najveći doprinos, sa svim onim intervjuima, specijalima, grafičkom opremom, to je neverovatno prosvetiteljsko blago koje je doneo sa sobom. I on je pisao, a posebno je bio specijalizovan za Kurosavu, čiji je bio veliki poštovalac – kaže Saša Radojević, ističući Stojanovićevu knjigu „Režija: Akira Kurosava“, njegov doktorski rad, kao izuzetno delo.
Stojanović, rođen u Dušanovu kod Leskovca 1942. godine, diplomirao je arhitekturu u Sarajevu 1965. godine. Još za vreme studija pisao je o filmu, a u drugoj polovini šezdesetih snimio je svoja prva kratka ostvarenja: „Bluz“, „Torzo“ i „Draga Irena“.
„Draga Irena“ naziv je i Stojanovićevog prvog dugometražnog igranog filma, nastalog 1970. godine, na osnovu prethodnog kratkog ostvarenja.
– Stojanović je pre svega veliki poznavalac filma i imao je dobar ukus, a zadesio se u Francuskoj u vreme punog zamaha novog talasa i, što bi se reklo, uzeo je njihovu mustru. Mislim da je bio i na snimanju nekog od Godarovih filmova, da je pisao tekst o tome. „Draga Irena“ je verovatno i snimljen po uzoru na francuski novi talas. On je novi talas uzeo iz prve ruke i udenuo ga je u naš milje. To je i njegova generacijska veza i njegova specifičnost. Ono što je bio evropski modernizam tog vremena, on je unosio u naš film – kaže Radojević.
Pored „Draga Irena“, Stojanović je autor još dva dugometražna filma.
Film „Od zlata jabuka“ (1986) snimio je po scenariju koji je napisao zajedno sa bratom Velimirom Stojanovićem, takođe rediteljem, i sa Milenkom Vučetićem kao saradnikom, a taj film nagrađen je na međunarodnom festivalu u Španiji te godine.
Priča prati hercegovačku porodicu Vukobrat koja se nakon Drugog svetskog rata seli u Vojvodinu, gde koloniste očekuju nimalo laka iskušenja, a kulminiraju u godini Informbiroa i raskida sa Staljinom. U filmu igraju Danilo Lazović, Ljuba Tadić, Nenad Nenadović, Nada Đurevska (nagrađena za najbolju epizodnu ulogu na Pulskom filmskom festivalu te godine), Pavle Vuisić (kome je to poslednja uloga na filmu), Mira Furlan, Milan Srdoč, Branko Cvejić, Bogdan Diklić, Stevan Gardinovački…
– To su već osamdesete godine, kada su imali jače standarde, kada je bilo dosta filmova koji su se bavili tom ranom poratnom situacijom i onda je i Stojanović došao do neke pozicije vezane za bolji status u tom produkcionom pogledu. Mogao je da pravi reprezentativni mejnstrim film, u odnosu na one, na neki način, modernističke iz njegove prve faze – navodi Radojević.
Stojanovićev treći dugometražni film, „Belle Epoque ili Poslednji valcer u Sarajevu“, snimljen za „Bosna film“ 1990. godine imao je neobičnu sudbinu. Smešteno u Sarajevo u period između 1910. i atentata na Franca Ferdinanda 1914. godine, ostvarenje u kom igraju Davor Janjić, Radmila Živković, Vita Mavrić, Petar Božović i Davor Dujmović (u ulozi Gavrila Principa), ponegde se naziva i „poslednjim jugoslovenskim filmom“.
– I „Belle Epoque“ je mogao da bude mejstrim film da nije imao tu nevolju da se čekalo 17 godina na njegovo prikazivanje. Stojanović je dovršavao film, a onda je došao rat i kopija je bila „zarobljena“ pa je bilo potrebno dosta godina da se ona „oslobodi“. Film je rađen 1990. a izašao je u javnost 2007. Kada je dovršeni film izašao, na opšte iznenađenje je dobio nagradu u Novom Sadu, na Prvom filmskom festivalu Srbije – seća se Radojević.
Stojanović je od početka karijere snimao kratke, eksperimentalne i dokumentarne filmove i njima se bavio sve do kraja života. Među njima su najpoznatiji „U kuhinji“ (1969), „Hakari“ (1975), „Čin“ (1980), „Žeđ“ (1981), „Triptih“ (1982), „Rebus“ (1985), „Alternativa“ (1987), kao i dokumentarna ostvarenja „Između“ (1971), „Uviđaj“ (1981) i „Кraj milenijuma“ (1995). U tom domenu ostvario je i značajne domete.
– Njegovo izuzetno ostvarenje „U kuhinji“ smatra se antologijskim filmom. Ako među njegovim dugometražnim filmovima možda i nema nekog koji je baš na samom vrhu, „U kuhinji“ se tretira kao jedan od apsolutno najboljih kratkih – ili eksperimentalnih, u zavisnosti od toga kako se gde vodi – filmova kod nas. Stojanović je bio rafiniran, sofisticiran autor, poseban po znanju u oblasti filmske kulture i prosvetiteljskom doprinosu, po kritičarskom i publicističkom radu, kao i po eksperimentalnom filmu i, naravno, po svojim igranim filmovima – zaključuje Radojević.
Svoje znanje o filmu Stojanović je, osim kao osnivač i urednik „Sineasta“, prenosio i kao profesor istorije filma na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a jedno vreme i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
