0
Teniski titan sa servisom haubice mislio je da je nepobedivost na terenu značila i nekažnjivost. Oskarovac Aleks Gibni otkriva kako je prikazao put zvezde od bogatstva i trofeja do skvotova i zatvora.
Boris Beker je bio dečko sa teniskih postera iz 80-ih, 17-godišnji početnik koji je preokrenuo Vimbldon na glavu. Posedovao je servis haubice, kockarsku razmetljivost i naviku – istovremeno uzbudljivu i alarmantnu – da “roni” celom svojom dužinom u potrazi za naizgled nepovratnim loptama. Nijedan meč nije bio potpun bez prizora Bekera koji se srušio na zemlju kao hladnokrvni borac. Većinu puta je odskočio pravo na noge, piše “Gardijan”.
Godine 2018, Oskarom nagrađeni reditelj Aleks Gibni, i sam strastveni teniser, počeo je da priprema dokumentarac o Bekerovom živopisnom životu. Zamišljao je film kao slavljenje i živahni portret sportskog giganta. Ali događaji su se sami nametnuli, zakon je intervenisao i njegov film je krenuo dramatičnijim putem.
„Nikad ne znate šta ćete pronaći kada počnete da snimate film“, kaže Gibni. „Kod dokumentarca, scenario pišete na kraju, a ne na početku, na osnovu onoga što otkrijete usput.”
Iznad ulaza na Centralni teren na Vimblndonu nalazi se čuveni Kiplingov citat: „Ako možeš da se sretneš sa Trijumfom i Katastrofom i tretiraš ta dva prevaranta na isti način“. Prikladno, Gibnijev film “Bum! Bum! Svet protiv Borisa Bekera” (Boom! Boom! The World vs Boris Becker), stiže u dva dela. Prvi, Trijumf, osvetljava Bekerove teniske heroje, prikazujući njegovo rivalstvo koje definiše karijeru sa Andreom Agasijem, Stefanom Edbergom i Ivanom Lendlom. Ali druga, Katastrofa, odvija se kao jezivo jeftina komedija. Bavi se njegovim razvodima, borbama za očinstvo i finansijskim rizicima koji su ga konačno doveli u zatvor. Ovo nije bio dokumentarac koji je Gibni očekivao da snimi.
„Da budem iskren“, kaže reditelj, „postoje stvari u filmu oko kojih se Boris i ja ne slažemo. On misli da sam prikazao nepotrebno lošu sliku njegove finansijske istorije i poslovnih tužbi. Ali to bi bila jedina oblast spora. Mislim da on, uglavnom, veruje da je to pošteno i istinito.“
Svakako, to čini ovo ostvarenje zanimljivijim, neki od najboljih dokumentarnih filmova rezultat su skretanja u drugom pravcu. Sada imamo “Bum! Bum!”, koji uokviruje neugledni život sportskog besmrtnika. Na terenu na svom vrhuncu, Beker je bio neverovatan. Izvan toga, on se otkriva kao nepažljivo dete, njegovo penzionisanje preplavljeno lošim investicijama, utajom poreza i nelikvidnošću. Prošlog aprila, osuđen je za prikrivanje imovine u vrednosti od 2,5 miliona funti i osuđen je na 30 meseci u britanskom zatvoru. „Dotakao sam svoje dno“, rekao je Beker Gibniju kroz suze. „Ne znam šta da radim sa svim tim.“
Gibni je 2007. godine dobio Oskara za film “Taxi to the Dark Side”, o ubistvu osumnjičenog teroriste u vazdušnoj bazi Bagram u Avganistanu. Njegov drugi rad pokrivao je političke skandale (Klijent 9), sajentologiju (Going Clear) i seksualno zlostavljanje u Katoličkoj crkvi (Mea Maxima Culpa). Ali film “Bum! Bum!” najviše liči na “Armstrongovu laž”, njegov portret bicikliste Lensa Armstronga iz 2013. godine, koji je hvaljen zbog oporavka od raka testisa da bi onda bio uhvaćen na dopingu i naknadno mu je oduzeta titula. Oba filma prikazuju harizmatičnog, artikulisanog sportistu, čija se priča ne podudara u potpunosti.
„Da, ali mislim da je ovo drugačije“, upozorava Gibni. „Lens Armstrong je krivično gonjen zbog laži kako bi zaradio više novca. A to nije ono što je Boris radio. On je preuveličavao svoje dobre delove dok je umanjivao loše strane sebe, koji su manje laskavi, baš kao što to činimo svi mi.”
Tokom filma, Beker tvrdi da je ostavio tablete za spavanje 1990. godine, dok u njegovim memoarima navodi drugačije. Kaže da je odmah priznao ćerku koju je dobio sa konobaricom u jednom londonskom restoranu, dok je u to vreme spekulisao da mu je spermu ukrala ruska mafija. Njegova priča se stalno menja; on plete sebičan mit o sebi. Ali Gibni je osetio da je u trenutku Beker verovao u svaku svoju reč.
Možda je svaki sportski uspeh po svojoj prirodi priča o samoaktualizaciji. Muhamed Ali je sebe nazivao „najvećim“ godinama pre bilo koga drugog, stvarajući legendu koju će kasnije unaprediti. To je trik sa samopouzdanjem koji sportisti igraju sami sa sobom – i ako je dobro odigraju, nebo je granica.
„Priče koje morate sebi da ispričate mogu vas onda inspirisati do velikih visina“, kaže Gibni. „Ali takve priče nisu toliko korisne kada se radi o ličnim ili finansijskim stvarima. Bekerova trenutna devojka, Lilian de Carvalho Monteiro, kaže to otvorenije: „Da biste bili šampion, morate da verujete da ste nepobedivi. To vas verovatno dovodi do nivoa na kome mislite da ste nedodirljivi u stvarnom životu.“
Gibni je dugo intervjuisao Bekera još 2019. godine. Ponovo je razgovarao s njim u aprilu 2022, dva dana pre nego što mu je izrečena presuda. Potresno, film prikazuje unakrsne snimke mladalačkog skoka nemačke zvezde do vimbldonskih titula sa kadrovima čoveka koji se seća trenutaka nekadašnje slave. Izgleda nagrižen i poražen. Kao da gledamo dva različita muškarca, ali oni su naravno povezani i film se spaja. Trijumf i Katastrofa nisu izolovani prevaranti. Jedno ukazuje na drugo sigurno kao što noć sledi dan.
„Meč poen na Vimbldonu“, rekao je u jednom trenutku uz uzdah. „Ne mogu da zamislim ponovo nešto tako veliko.“ I tu leži problem. Bekerova sudbina je bila da prerano zasvetli; da bi u 31. godini bio okrenut ka zastarevanju. Iskustvo ga je naučilo da se šta god dotakne pretvara u zlato. Zato je zalutao u loše osmišljene poslovne poduhvate i nastavio da troši milione koje više nije zarađivao.
Film prikazuje njegov nedostojan slobodan pad sa vrha. Njegov ranč na Majorci je preplavljen hipi skvoterima. Ispostavilo se da je njegov diplomatski pasoš (koji je trebalo da ga zaštiti od stečajnog postupka) lažan. On je zbunjen i iscrpljen; pasoš je poslednja kap. „Rekao sam, ‘Bože, zašto ja?’“, žali se on reditelju. „Zašto opet ja?“
Za taj slučaj, Beker je odslužio osam meseci kazne. Sada je izašao iz zatvora i ponovo gradi svoj život. Gibni misli da mu je zatvorsko vreme dalo neku preko potrebnu perspektivu.
Bez obzira na određene nesporazume koje je imao u vezi sa filmom, Beker se uredno pojavio na njegovoj premijeri u Berlinu. Govoreći na konferenciji za novinare, priznao je da je napravio neke greške u svom životu. Zatim je nastavio da sugeriše da veliki ljudi krši pravila. „Vidite, veoma je teško osvojiti Vimbldon sa 17 godina“, objasnio je on. „Morate biti pomalo ludi, prelaziti granicu, raditi stvari koje niko ranije nije uradio da biste postigli ono što niko nije postigao. Očekujete da će svetski prvaci biti kao svi ostali? Pa, mi smo drugačiji.”
Bila je to galantna odbrana. To je takođe bilo glupo. Beker je zvučao kao da je argumentovao moralnu izuzetnost, na neki način izjednačavajući istorijsku poresku prevaru sa hrabrim udarcem.
„Da“, kaže Gibni praveći grimasu, „ali nisam siguran da je on toga bio svestan. On to nije svesno govorio. On samo kaže da se ljudi poput njega ponašaju drugačije. I slažem se sa njim, utoliko što mu ono što ga je učinilo velikim kao tenisera nije dobro poslužilo u stvarnom životu. Ponekad ljudi pronađu način da kanališu ono što drugi mogu da vide kao porok, na način koji je izuzetno vredan za njih i društvo. Boris ima ogroman apetit za rizikom. Pa kako s tim računati? Kako balansirate sve to sa onim ko morate da budete van terena? Da biste pobedili na tom nivou, morate biti opsednut i brutalan. Morate biti izuzetno hrabri i uzeti ogroman rizik. Boris je poseban slučaj po tome što je otišao u zatvor, ali to su osobine koje dele i mnogi drugi veliki sportisti. Moraš biti malo lud da radiš ono što oni rade.“
Bonus video: Dokumentarni film o Valu Kilmeru