2
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Vladimir Skočajić Skoča jedna je od najpopularnijih osoba na društvenim mrežama kada su u pitanju kratke životne pričice, koje su gotovo uvek povezane sa muzikom. Skoča je veliki poznavalac alternativne muzike, ali i pesnik, koji iza sebe ima zbirku “Ponekad se probudiš u Beogradu” (Booka).
– Moja omiljena pesma svih vremena je “Northern Sky” Nika Drejka, a za njom ne zaostaju mnogo „I Want You“ Boba Dilana, „Sunday Morning“ od Velvet Underground, „Cherry Chapstick“ od Yo La Tengo, „Blue in Green“ Majlsa Dejvisa, „Freak Scene“ od Dinosaur Jr, „Karma“ Ferou Sandersa, „Famous Blue Raincoat“ od Leonarda Koena, „Slowly Goes the Night“ Nika Kejva, „Disney Girls“ od Beach Boys, „Move On Up“ Kertisa Mejfilda, „Here, There and Everywhere“ Bitlsa i mnoge, mnoge druge. Ali pored toga što sam o tim pesmama već pisao (o nekima i više puta), većina njih je toliko velika da i vrapci na grani znaju sve o njima. Umesto toga, fokus mi je sada bio na novim pesmama, onima iz ove godine, za koje sam 100 odsto siguran da će ući na moju listu najdražih pesama svih vremena – kaže Skoča uvodeći nas u svoj izbor za rubriku “Saundtrek za moj život”.
Oduvek sam obožavao noć. Tada sam uvek bio najkreativniji. Bar dve trećine svega što sam napisao bilo je tokom sitnih sati kada svi spavaju. I za ovih skoro pola veka, koliko sam na ovoj planeti, moram priznati da nisam upoznao baš mnogo ljudi koji na isti način vole gluvo doba. Svi kao načelno vole mir, tišinu i te sate kada ceo grad spava, ali malo ko je zaista prodreo u suštinu noći. Nisam ni ja, da se ne lažemo, ali znam da me radi na drugačiji način na koji radi većinu ljudi. Kada sam čuo ovu pesmu zagrebačke grupe Libertybell, konačno sam osetio da neko potpuno razume moju fascinaciju. Ova muzika, atmosfera i stihovi vrlo dobro reflektuju šta je suština sata koji kucka nešto malo pre svitanja. Ovo ne samo da je noćna pesma, već nešto najlepše što sam čuo u ovoj godini. Zvonka Obajdin, koja je imala bend Svemir, i svira klavijature u sastavu Rebel Star, snimila je pesmu karijere, a stihova se ne bi postideo ni Arsen Dedić lično. Melodija je negde na pola puta između Radiohead, Massive Attack, Yo La Tengo i Dejvida Bouvija, i to iz one ambijentalne faze sa Brajanom Inom. Pored ove, Libertybell su objavili još dve pesme, a njihov debi album stiže do kraja godine. Iščekujem mnogo novih albuma, ali nijedan s toliko neizdrža kao ovaj.
Nedavno sam pobegao iz Beograda u selo. Po letnjem danu sam šetao šumama, livadama i njivama, s muzikom u ušima. Imao sam mp3 plejer, a na njemu neke od omiljenih pesama iz ove godine. Jedna je bila “What We Had” sa novog albuma Džilijan Velč i njenog životnog pratioca Dejvida Roulingsa. U jednom trenutku sam se umorio od šetnje, legao u nepokošenu travu livade na obodu šume, pustio ovu pesmu i gledao u nebo. Ta pesma, kao i mali milion drugih, govori o velikim promenama u životu koje nastupaju nakon kraja duge veze. Međutim, nema mnogo pesama koje sa toliko snage i emocije obrađuju ovu temu, kroz stihove koji bi komotno mogli da se nađu u čitankama i gudačkim aranžmanom dostojnim velikih nešvilskih produkcija iz sedamdesetih. Osećanje koja sam imao kada sam prvu put čuo ovu stvar, slično je onom koje je obuzelo kada sam prvi put čuo „Harvest Moon“ Nila Janga, bez obzira na to što sam onda imao 16, a sada 46 godina. Znao sam da slušam nešto mnogo veliko, iako je prvi put. Ležeći u travi i gledajući kako se mlazni avion sporo provlači između dva oblaka, razmišljao sam o svemu onome čega više nema i šta se promenilo, o sebi, svojim ispravnim i pogrešnim odlukama, o svim onim “should’ve been/could’ve been” pitanjima. Ova pesma me asocira na davna leta koja sam proveo sa dedom na kombajnu, belu posteljinu kamenih morskih kuća koje sada zvrje prazne, ali i na nadu da nije sve otišlo dođavola – ako se još snimaju ovakve numere.
Ričard Holi je karijeru počeo u grupi Longpips, a jedno vreme je bio član benda Pulp. Iako živi usred Engleske, u Šefildu, daleko od mora, u gradu kom je posvetio gotovo sve albume, njegova muzika mi je uvek imala prizvuk morskih terasa. Ima nečeg mediteranskog u njegovom izrazu. Gledao sam ga dva puta. Oba puta u Španiji, a trenutak kad je svirao “Ocean”, dok se iza bine videlo more, jedno mi je od najlepših iskustava u životu. On je trubadur, čovek s akustičnom gitarom u jednoj i ružom u drugoj ruci. Ove godine je snimio deseti studijski album “In This City They Call You Love”, a “Heavy Rain” je drugi singl s izdanja. Svedoci smo da se svet, kakav smo znali, raspada pred našim očima, ali sam siguran da svako od nas ima neki lični problem koji je veći od svih ratova, izbornih krađa i nasilja koje se dešavaju širom planete. Tako i Ričarda baš briga za svet koji očigledno dobija ono što je odavno zaslužio i u snovima se obraća voljenoj ženi, misli na nju “i kada je svet pred raspadom, i kad kiša lije iz kabla”. Atmosfera pesme je umirujuća, nedeljna i kao stvorena za dremku otvorenih očiju u nekom letnjem, kišnom, usamljenom popodnevu. Ričard Holi je kao Roj Orbison našeg vremena, čovek koji nikada ne meša patetiku i ljubav, i čovek kome serenada ispod prozora nije strana iako je 21. vek. Toplo preporučujem njegovu celu diskografiju.
Bonus video: Ustalasao je Ameriku tvrdnjom da su Bitlsi popularniji od Isusa
