0
Preporučujemo za čitanje ove nedelje knjige "Lullaby" Ž. M. G. Le Klezio i "Frida ili o boli" Slavenke Drakulić.
Ž. M. G. Le Klezio, „Lullaby“, Bulevar books, 2024. Prevela Olja Petronić
Sredinom oktobra, Lullaby je odlučila da više ne ide u školu: napisala je pismo ocu olovkom marke „bik“, i jednog je jutra, u 8 sati i 10 minuta, sa usnom harmonikom i još ponekom sitnicom u rancu, krenula van grada. Uputila se stazom krijumčara prema plavetnilu i svetlosti, koji su je usmerili ka nemačkom bunkeru, pa potom odveli do grčke kuće s natpisom „Harizma“, „sklupčane uz strmu liticu koja ju je štitila od vetra i pogleda“.
Klezioova parabola o odrastanju i potrazi za podvigom ne može bez moćne scenografije. Čitaoce „Oniče“, „Alme“ i „Oluje“ ne iznenađuje slika sveta ni u ovoj noveleti: „more je ličilo na kakvu veliku životinju koja maše glavom i šiba vazduh repom“. Osećamo silu prirodnih zakona: oni sebi seku put i kroz kruta pravila društva koje voli da živi u iluziji samobitnosti.
Silina mora, njegova privlačnost i nedokučivost integralni su deo priče o begu od grada i života u uređenoj zajednici. Lullaby, ipak, nije pobunjenica ni lutalica: svet oko sebe gleda zato da bi ga mogla ispričati onima koji njenoj priči neće verovati. „O dubokom šumu talasa, o horizontu kao crnoj niti, o slankastom vetru na kojem lebde čigre“ izvestiće direktorku škole, koja odbija da lepotu nadredi strahu i redu.
Lullaby se stapa sa okolinom u vrtlogu pesničkog zanosa, koji kaže da je ona slična mirisu trave i borova, da se njeno biće rastače u mnoštvo. Dok hoda, vidi „čudne sočnice, kugle naježene od bodlji, žute opuncije pune ožiljaka, aloje, kupine, lijane“. Ilustratorka Marijana Rot hrabro se odlučila na plavu i belu svedenost vode, neba i ptica, dodajući tekstu toplu i nežnu reljefnost kamenite plaže.
Slavenka Drakulić, „Frida ili o boli“, Laguna, 2024.
Nepodnošljiva snaga fizičkog bola, život sa invaliditetom, srčana potraga za ispunjenjem i uzvišenim zadovoljstvom pretvorili su slikarku Fridu Kalo u ikonu neviđeno žilave bitke za običnu žensku sreću. Kao prozaistkinja i esejistkinja, koja je sopstvenu borbu za zdravlje pretočila u zapažen roman prvenac „Hologrami straha“ još 1987. godine, Slavenka Drakulić ume da predstavi arsenal oruđa te ljute borbe: strepnju, inat i upornost.
Hrvatska autorka ne piše oporu lirsku prozu samo zarad meditacije o ljubavi i žudnji za zdravljem, nego i zato da nas otrezni malim kolateralnim istinama Fridine misije. Jedna od tih istinica ukazuje i na neumitnu i naopaku logiku partnerstva: „Ti si, ljubljeni moj, od onih muškaraca koji se ne sjete pitati trebam li čašu vode. Ti mi nosiš cvijeće, ali ne i vodu.“
Iako se nadala da je čovek njenog života i lek od samoće i izazov tradicionalnoj učmalosti, junakinja jasno oseća da je ljubav ne isceljuje, već razara. Shvativši da joj je ljubav bila „neka vrsta invalidskog pomagala, poput štake ili korzeta“, Frida Kalo dočarava kako nas to čuvstvo lomi: „najprije si cijela, a zatim se raspukneš, poput oraha“. Osuđena na hroničan bol i 32 teške operacije, udenuta u korsete od gipsa ili plastike, gvožđa i kože, Frida Kalo bori se za ljubav supruga i svoje žestoke opsesije Dijega Rivere – u romanu nazvanom samo „Maestro“ – i tako što se odeva u suknje i šalove meksičkih seljanki. Njeno skrhano telo ušančeno je u jezik koji dokumentuje i opominje, a jednako tačno dočarava slikarska platna i polusvesne čulne spoznaje.
Bonus video: Da li čitate?
