0
Klimatski plesovi, koncept, režija i koreografija Amanda Pinja, Nadaproductions Beč, Meksiko Siti, Santijago de Čile
AKO U PUBLICI IMA KRITIČARA, O OVOME PIŠITE, NE O MENI
Ovim rečima se, u dvadesetominutnom monologu na početku predstave, govoru koji je njen temeljni deo, Amanda Pinja obraća gledalištu. Čini to ritualno, sugestivno, mirno i sa pauzama, da slušaocu ostavi vremena da razume i primi izrečeno. A izrečeno je krajnje uznemiravajuće i sluti tragediju. Opštu, globalnu tragediju, kao posledicu bezumne pohlepe puštene sa lanca.
Ta pohlepa je aždaja sa hiljadama glava, a one se zovu multinacionalne kompanije. One se zovu Rio Tinto, BHP, Indian Coal, Anglo American Platinum… One su već ozbiljno ugrozile eko sisteme u svetu, a ova potonja je, osim što samu sebe reklamira kao jednu od najvećih rudarskih kompanija na svetu, svoje otrovne čeljusti zabila i u planinu u kraju sveta gde živi autoricina majka. Ta planina u Andima je telo prineto na žrtvu profitu, i otrov se uveliko razliva njenom rekom. Krađa epohalnih razmera i izrabljivanje su poklon civilizacije belog čoveka, a ako se starosedeci pobune, kaže Pinja, preko noći ih pojede mrak. Preko noći se, krišom, izvode i radovi. I dok se pume pred otrovom povlače ka vrhovima planina, Mark Kutifani (Cutifani), izvršni direktor AAP-a i član Upravnog odbora, zahvaljujući tome svake godine na lični konto inkasira 14 miliona evra.
“Pišite o tome, vi kritičari u publici; o tome, a ne o meni“ sa pravom kaže Pinja, jer ako je na svetu i ostalo mesto za otvorenu, poštenu debatu, onda je to pozorište.
Ovo pozorište je prazna, polumračna scena Teatra na Brdu. Odevena u ritualnu odeću svoga kraja, lica sakrivenog maramom, na način na koji aktivisti kriju lica da ih ne bi pojeo mrak, Pinja napušta scenu kada ispriča svoju priču. To je priča o svetu, u maniru narodnih predanja koja su se vekovima, uz vatru prenosila, u pokušaju da ga objasne. S tim što predanja govore o nastanku sveta, dok je ovde reč o njegovom nestanku.
Na sredini se tek nazire nekakvo malo ispupčenje. U okolnu prazninu stupaju tri tela. Osim Pinje, to su Lina Maria Venegas i Deniz Palmieri. I tada se uključuje magija Mišel Himeneza, dizajnera svetla, scene i kostima, koja donosi atmosferu nekakve kosmičke pustoši, u vremenu pre postanka vremena. Ta bezvremenost je vizuelizovana gotovo nepokretnim telima, uz jak i uznemiravajući brum. Stvaranje sveta u neograničenom trajanju. Ne možemo govoriti o pokretu, iako se jedno od tela tek lagano miče, ali možemo govoriti o snažnom doživljaju čupanja sveta iz ništavila, iz bezvremenosti. Jedva primetna neravnina na sredini scene gotovo neprimetno izrasta u planinu. Svetlosni efekti dozivaju mrtvilo iz koga se svet pomalja, a brum zvuk neograničenog prostora, muziku Sfera.
Ubrzanje, pa i sam pojam vremena, dolaze sa čovekom. U trećem delu predstave možemo govoriti o plesu, ritualnom plesu troje igrača. Ovaj čovek, domorodac, tim plesom odaje počast, pokazuje poštovanje prema planini, sa kojom živi u skladu. Na kraju plesa, pre nego što napuste binu, igračice sugestivno upiru prstom u publiku, obavezujući je na akciju. Svakoga u gledalištu.
Četvrti deo je jedan rasklimatani ples mračnih spodoba, sa krilima ogromnih crnih ptica-lešinara. Grupa naših mladih plesača je uskočila u finale predstave, sa zadatkom da metaforički vizuelizuje destrukciju koja se nadnela nad svetom. Oni dolaze iz mraka, navođeni tabletima i pametnim telefonima, da bi zaigrali svoj besvesno veseli danse macabre oko tela žrtvovane planine, oko tela tako teško stvorenog sveta. Put od ničega do nečega je bezvremen. Put od nečega do ničega je tek tren.
A u tom trenu smo mi.
Klimatski plesovi su predstava tokom koje ćete više puta pomisliti – OK, znam šta hoćeš da kažeš, daj skrati! A paralelno ćete znati da je život sveta koji znamo već toliko skraćen, da je naša žurba sasvim, sasvim neumesna.
Volim pozorište koje misli.
Otvoren glavni program dvostrukog izdanja festivala BITEF:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare