0
Nemam ništa drugo da kaže, izvinila sam se. To je totalni nesporazum, jer ako su pročitali moju knjigu, imam celo poglavlje o Aboridžinima i kako je taj susret promenio moj život, priča Marina Abramović o optužbama za rasizam kojim je bila izložena u Australiji pre nekoliko godina.
Niko nije više doprineo popularizaciji performansa od Marine Abramović – a nijedno delo nije toliko doprinelo kao njena uspešna retrospektiva „Umetnik je prisutan“ u muzeju “Moma“ (Muzej moderne umetnosti). Tokom gotovo tri meseca 2010. godine sedela je u muzeju u Njujorku najmanje sedam sati dnevno, šest dana u nedelji, i pozivala ljude da joj sednu nasuprot, jedan po jedan.
Viralnost tog performansa, kao i popularni dokumentarac iz 2012. godine o tome, pretvorili su umetnicu rođenu u Beogradu, najpoznatiju po ekstremnim radovima koji testiraju granice fizičke i mentalne izdržljivosti, u pomalo neobičnu ikonu popularne kulture. Eminentne saradnje sa velikim imenima poput Jay-Z-a i Givenchy-a su usledile, kao i prodaja suvenira, linija za negu kože i desetine samostalnih izložbi u vodećim muzejima širom sveta, uključujući i „Muzej starih i novih umetnosti“ u Hobartu 2015. godine.
Ove nedelje, Abramovićeva lansira svoj najnoviji poduhvat u Australiji – zemlji koja je igrala centralnu ulogu u praksi njenih dugotrajnih performansa. 1980. godine, 33-godišnja umetnica i njen tadašnji partner Ulaj proveli su pet meseci živeći u centralnoj pustinji sa Pintjantjara i Pintupi narodom, iskustvo koje je rodilo njihovo delo „Zlato pronađeno od umetnika“, u kojem su sedeli jedno nasuprot drugog za stolom u tišini sedam sati dnevno tokom 16 uzastopnih dana u „Galeriji umetnosti“ Novog Južnog Velsa. Abramovićeva za “Gardijan” naziva to „najformativnijim pejzažom i iskustvom koje je ikada imala“.
Njena saradnja sa Australijom se nastavlja ovog vikenda. Četvorodnevna prezentacija dugotrajnog performansa “Takeover” koji se održava kao deo Adelaidskog festivala, sa osam umetnika iz Australije i Azije koje je odabrala Marina, i još četiri člana iz njenog Instituta. Međutim, 77-godišnja umetnica neće biti prisutna tokom festivala. Abramovićeva je prošle godine imala plućnu emboliju koja ju je skoro ubila; govoreći iz svog stana u Njujorku, kaže: „Imala sam mnogo problema sa zdravljem, a odlazak u Australiju bi bilo veoma dugo putovanje za mene.“
Njena veza sa Australijom nije bila jednostavna. Godine 2016. optužena je za rasizam kada je isečak iz nezavršenog rukopisa njenih neobjavljenih memoara počeo da kruži društvenim mrežama. Stranica je uključivala opažanja koja je kasnije rekla da su preuzeta iz delova dnevnika starih decenijama, u kojima je opisivala domorodačke Australijance kao „zaista čudne i drugačije“ ljude koji „izgledaju grozno zapadnim očima“ i „izgledaju kao dinosaursi“.
“Aboridžini nisu samo najstarija rasa u Australiji, oni su najstarija rasa na planeti. Izgledaju kao dinosaursi. Oni su zaista čudni i različiti, i trebalo bi da se tretiraju kao žive blago. Ipak, nisu.
Ali istovremeno, kada ih prvi put sretnete, morate uložiti napor. Prvo, zapadnim očima izgledaju grozno. Njihova lica nisu poput bilo kojih drugih na zemlji; imaju velike trupove (samo jedan od loših rezultata njihovog susreta sa zapadnom civilizacijom je dijeta bogata šećerom koja nadima njihova tela) i noge poput štapića.”
Umetnici Tompson i Norman, koji su obojica sarađivali s Abramovićevom kao deo umetničke rezidencije u Sidneju 2015. godine i koji su deo ovonedeljnog projekta „Takeover“, bili su među nekoliko istaknutih umetnika Aboridžina koji su tada javno izneli svoje stavove.
Dok je Tompson branio Abramovićevu, koju je opisao kao prijateljicu i mentora, Norman je napisao na Fejsbuku da ga je „odbilo i duboko uzrujalo ono što je Marina napisala“, i opisao je isečak kao „neodbranjivo rasistički“.
U tom dugačkom i nijansiranom postu, on je opisao svoja pomešana osećanja prema umetnici koju poštuje, čiji isečak su „zabluda bele žene u pustinji“ i za koju je osetio da ga je, kao i druge Aboridžine, izložila rasističkom pogledu. „Da li je Marina Abramović rasista ili nije, nije razgovor koji bismo trebali voditi. Radije bih govorio o Marini Abramović kao mamcu za sistemski rasizam koji prožima celokupan diskurs zapadne umetnosti.“
Odgovarajući na kontroverzu na Fejsbuku u to vreme, Abramovićeva je rekla:
„Imam najveće poštovanje prema aboridžinskom narodu, kojem dugujem sve. Vreme koje sam provela s članovima plemena Pijantjatjara i Pintupi u Australiji bilo je transformišuće iskustvo za mene, i jedno koje je duboko i trajno uticalo na celokupan moj život i umetnost. Opis koji se nalazi u ranoj, neispravljenoj verziji mog budućeg književnog dela preuzet je iz mojih dnevnika i odražava moju prvobitnu reakciju na ove ljude kada sam ih prvi put srela davne 1979. godine. Ne predstavlja razumevanje i poštovanje prema Aboridžinima koje sam kasnije stekla.“
Knjiga je kasnije objavljena, pri čemu su ti sporni pasusi uklonjeni. Ona žali zbog medijskog izveštavanja koje, kako kaže, nepravedno je „iskrivilo stvari“ još 2016. godine.
„Nemam ništa drugo da kažem – izvinila sam se. To je totalni nesporazum, jer ako su pročitali moju knjigu, imam celo poglavlje o Aboridžinima i kako je taj susret promenio moj život. Vrlo sam jasno rekla, Aboridžini su najstarija rasa na planeti i trebalo bi ih tretirati kao žive blago… Neverovatno je da Australijanci koji tako snažno reaguju na ovo, su isti oni koji ne tretiraju ove ljude dobro.“
Iako je „donekle iznenađen“ što je pozvan da učestvuje u projektu “Takeover”, Norman kaže da nema rezerve u vezi sa prihvatanjem. „Ja sam umetnik koji radi… U ovom slučaju stvarno nemam rezervu oko čeka koji mi stiže.“
Abramovićeva posebno žali što će propustiti Parovu dvanaestočasovni „slepi slikarski“ performans prvog dana “Takeover-a”. Slična izvedba, napravljena kao odgovor na rat Izrael-Gaza, dospela je u medije u decembru nakon što je Par odbačen od strane svoje dugogodišnje galeristkinje Ane Švarc sledećeg dana, zbog onoga što je opisala kao „govor mržnje“. Švarc je porekla cenzurisanje rada i on je ostao izložen tokom izložbe.
Marina je pročitala izveštaje. „Tako je teško što zapravo više ne možete ništa da uradite, ne možete više da komentarišete ništa. I mislim da je jako važno da imamo slobodu govora … Umetnici ne bi trebalo da budu razapeti zbog toga.“
Performansi „Takeover“ će se odigrati u i oko festivalskog centra u Adelaidu, i biće različitog stila – od tihog do muzičkog; od solarnog do interaktivnog. Publici se pruža prilika da učestvuju u vlastitom dugotrajnom eksperimentu.
„Dugotrajni rad je oblik umetnosti gde zaista menjate sebe, i sa vama, publiku, i iskustvo je vrlo emotivno“, kaže Abramovićeva. „Ljudi dolaze da vide rad i počinju da se vraćaju, stvarajući neku vrstu zajednice.“
Bonus video: Spajk Li i izložba „Kreativni izvori“
