0
Imalo se ovde materijala za savršeni letnji blokbaster, možda čak i da se Nicolasu Cageu pribavi nominacija za "Oskara", ali, avaj, režije se prihvatio nejaki Chris McKay (poznat po Lego filmovima i neslavnom sci-fi akcijašu "The Tomorrow War"), a scenarija još nejačiji Ryan Ridley, kome je ovo prvi veliki scenario za igrani film i to se vidi od samog početka do, nažalost, samog kraja.
RENFIELD (2023, r. Chris McKay)
Kao što rekoh, preduslovi za veliki film su bili tu. Drakula je nepresušni izvor interesovanja pop kulture i u ovom filmu bavimo se njegovim višedecenijskim pomoćnikom Reinfieldom tj njegovim pokušajem da pobegne od zlog i tiranskog gospodara tj to je bila ideja, ali film nije o tome. Nicolas Cage je ispravno kastovan za ekscentričnog Drakulu i lako miri blagi treš ugođaj i velike kemp aspiracije, a pre svega računalo se na egzotičnost Cageove post-bankrot karijere tokom koje ovaj nije glumio još samo u partizanskim filmovima.
Međutim, film koji smo dobili nema ni „k“ od kempa i totalni je treš. Nicholas Hoult već se isprofilisao kao idealan kast za postmoderne filmove koji s lahkom ironijom tretiraju svoj sadržaj („The Menu“, „The Great“, „The Favourite“, „Warm Bodies“) i u suštini u ovom filmu pliva kao riba u sigurnim vodama. Jedino što je od njega više traženo da se po filmu bacaka kao rasni akcioni glumac.
Iz nekog razloga, McKay je svu radnju filma ispričao u kratkoj kolažnoj sekvenci već u drugom minutu, iako je kroz „terapijsku sesiju žrtava zlostavljanih od strane svojih partnera ili šefova) „lepo“ pripremio teren da u nju uđemo postepeno, emocionalnije i satiričnije, baš kako bi filmu i prijalo. I umesto da se potom ukusno i malkice nepolitički korektno nasprda sa nepresušnom željom za samo-viktimizacijom u američkom društvu (naročito među mladima), McKay baš nju koristi kao odskočnu dasku i pravi neku vrstu osvetničkog filma „u ime svih zlostavljanih“. Što opet ne bi bio problem da je film o tome, ali nije.
Iz nekog razloga „Reinfield“ postaje film o tome kako se svemoćni Drakula (kome nikakav pomoćnik nikada nije ni trebao, što film neplanirano i bogato ilustruje) odlučuje da se udruži sa nekom smehotresnom mafijaškom bandom i pohara ceo svet, najviše zbog toga što je najeđen izdajom koju mu je siroti Reinfield priredio svojom odlukom da mu više ne služi. Što bi također bio lep i solidan film da smo pre toga videli da Drakula i Reinfield imaju neki dublji, kompleksniji, emocionalniji odnos koji bi, čak i u ovakvom trešu, opravdao njegove poteze. Ovako je sve prosto nerazumna eskalacija jednog urođenog negativca prema kome ne možemo da imamo simpatije, čak ni ako iza njega stoji Nicolas Cage.
A kad smo kod Nicolasa Cagea, on je evidentno prigrlio Belu Lugosija kao uzor, ali Cage ne bi bio Cage kada stvar ne bi učinio zanimljivijom, pa njegov Dracula zapravo izgleda kako bi Christopher Walken glumio da mu je povereno da glumi Belu Lugosija. I to vam je zapravo jedan jedini razlog zbog koga bi ikada trebalo da pogledate ovaj film. Makar na kratko, da se uverite u rečeno.
OCENA: 2/10
Bonus video: Đorđe Kadijević o 50 godina od prvog horor filma „Leptirica“