0
Kejli Speni i Džejkob Elordi igraju Prisilu i Elvisa Prislija u poslednjem filmu Sofije Kopola "Prisila", o kojem slavna rediteljka i ćerka još slavnijeg tate, priča za "NME".
Kada je Sofija Kopola bila dete, i odrastala među jednom od najpoznatijih filmskih dinastija u Holivudu, muzika je igrala veliku ulogu u njenom životu. Samo ne muzika Elvisa Preslija. „Nisam stvarno odrasla uz Elvisa“, kaže ona. „Volela sam Elvisa Kostela!“ Pogrešan Elvis, možda biste rekli. Ali to nije važno Kopoli, rediteljki čije su filmove kao što su „Samoubistvo devica“ i „Izgubljeni u prevodu“ pohvalili kritičari. Ona nije tu da ispriča priču o Elvisu, već je to bila njegova draga Prisila Prisli koja ju je očarala.
Pojavljujući se nešto više od godinu dana nakon “Elvisa” Baza Lurmana, australijskog reditelja sa njegovim muzičkim prikazom kralja rokenrola, “Prisila” Sofije Kopole je mirniji, pastelno obojena B-strana. Za razliku od Lurmanovog filma, koji se odvija iz perspektive zlokobnog menadžera Toma Parkera, ova priča govori o Elvisu iz očiju mlade tinejdžerke, koja ga je srela u vojnoj bazi u Nemačkoj 1959. godine kada je služio vojni rok. Scenario je adaptiran iz Prisilinih memoara iz 1985. godine, „Elvis i ja“, knjige koja ogoljava njen odnos sa najpoznatijim čovekom u istoriji muzike.
Zato se Kopola, nije brinula o filmu Lurmana koji je bio u produkciji dok je počinjala da priprema “Prisilu”. „Njena knjiga stvarno govori o njenom pogledu na odrastanje i njihov privatni život. Ne radi se o njemu kao izvođaču. Radi se o njemu privatno. Tako da mislim da je to potpuno druga strana iste priče, što mislim da je čini još zanimljivijom jer ljudi samo razmišljaju o priči. Elvis je svež u svesti ljudi, posebno za mlađe generacije. Mislim da to može biti kontrapunkt“, kaže Kopola u intervjuu za „NME“.
“Prisila” počinje s Elvisevim osvajanjem 14-godišnje Prisile Bulie, čak je posetio njenog očuha – oficira američkog vazduhoplovstva – da zatraži dozvolu da je vidi. „Definitivno film gleda na ovaj mitski par i pokazuje njegovu ljudsku stranu, a pokušala sam to da postignem vrlo pažljivo i da ne osuđujem“, nastavlja Kopola. „Nikada nisam želela da ga prikažem kao negativca.“ Ipak, rediteljka se ne libi da prikaže njegovu eksplozivnu narav, viđenu iza zatvorenih vrata nakon što se Prisila doseli u Elvisevu kuću, Grejslend. „Definitivno ga film ne drži na pijedestalu.“
Film Sofije Kopole obiluje detaljima iz pozadine Prisilinog zbunjujućeg života s Elvisom. Na primer, to što je školovana od strane katoličkih sestara kada je stigla u Grejslend – nešto što je čak i iznenadilo rediteljku. Uprkos Prisilinom tadašnjem uzrastu, Kopola je razumela njenu opčinjenost Kraljem. „Koja devojka ne bi želela da pobegne s rokenrol idolom svog doba? Mogu da se poistovetim s tim.“ Postepeno, film postaje mračniji kako se ona i Elvis udaljavaju, a pevač sve više zavisan od lekova. „Mislim da se ona borila se i patila“, dodaje Kopola, „ali na kraju ga i dalje smatra ljubavlju svog života.“
S druge strane, čuvari porodične imovine Elvisa Prislija zabranili su Kopoli korišćenje bilo koje muzike. „Nismo dobili dozvolu za korišćenje bilo koje pesme Elvisa, što na kraju mislim da je u redu, jer je to stvarno samo Prisilina priča“, kaže ona. „Čini se da čuvaju ovu sliku, pa su bili uključeni u Baz Lurmanov film… Ne mislim da vole da daju dozvole za nešto za što nisu sami stvorili priču.“ Srećom, Kopola je mogla da računa na svog supruga, Tomasa Marsa, francuskog pevača benda Phoenix, koji je postao su-supervizor muzike filma zajedno sa Randalom Posterom, jednim od najboljih u poslu kada je reč o kreiranju filmskih muzičkih podloga.
Među pesmama koje su izabrane nalazi se obrada pesme „Baby, I Love You“ grupe Ramones, originalno izvedene od strane The Ronettes, i pesma „Crimson And Clover“ benda Tommy James & The Shondells, dok se Elordi vidi kako svira klavirsku melodiju koja podseća na „Love Me Tender“ – zapravo, tehnički svira „Aura Lea“, pesmu u javnom vlasništvu koja je inspirisala klasičnu pesmu Elvisa Preslija. Ali postoji li neka pesma koju je Kopola očajnički želela da uključi? „Postoji pesma pod nazivom ‘Pocketful Of Rainbows’ koja mi se zaista svidela i koja je bila u filmu, ali je morala da bude izbačena“, kaže ona. „Ali sviđa mi se kako muzika funkcioniše i mislim da je zanimljivo što nemamo Elvisove pesme.“
Za Kopolu, sve to se uklapa u njenu potrebu da prvo ispriča Prisilinu priču i istraži dinamiku feminizma. „Bilo je zanimljivo posmatrati uloge žena te generacije – generacije moje majke – i koliko se stvari promenilo i koliko se nisu promenile“, kaže ona. „Još uvek vidim žene u odnosima gde dopuštaju muškarcima da donose sve odluke, čak i sada… moje ćerke [ima dve tinejdžerke, Romi i Kosima, s Marsom] gledaju na priču i kažu: ‘Nikada ne bih dopustila muškarcu da mi govori šta da radim.’ Tako da je zanimljivo. Imam ovaj pogled između ta dva naraštaja.“
Da li se Kopola identifikovala s pričom, odrastajući pod medijskim svetlom reflektora, s obzirom na to da joj je poznata porodica uključuje oca, filmskog reditelja Francisa, reditelja Kuma, i rođaka glumca Niklasa Kejdža? To je nešto o čemu nije razmišljala, kaže ona, „sada imam dugotrajnu karijeru… [ali] uvek sam se osećala srećnom što sam odrasla na setovima mog tate.“ Bilo kako bilo, Priscilla se savršeno uklapa u sopstveno stvaralaštvo Kopolinog opusa. „Jednostavno me diraju priče u kojima ljudi prolaze kroz tranziciju, pokušavajući da shvate ko su.“ A da li je to postigla za sebe? „Mnogo više nego u svojim dvadesetim“, smeje se, skromno. „Ali mislim da uvek postavljate pitanja tokom celog svog života. Uvek se menjate i prilagođavate ko ste u različitim fazama.“
Bonus video: Godišnjica ubistva Džona Lenona – Ustalasao je Ameriku tvrdnjom da su Bitlsi popularniji od Isusa