5
Kod njega su i život i gluma izlazili iz njegove ljudskosti, iz unutrašnje osjetljivosti i spoljne čvrstoće, iz te kontradikcije koja pokreće prave igrače, pisao je o našem velikom glumcu Rajko Grlić.
Na današnji dan Nebojša Glogovac napunio bi 54 godine. Udovica Milica Glogovac objavila je na Instagramu njegovu fotografiju, i podsetila nas da se još jednom osvrnemo na karijeru glumca koji je svojim neverovatnim talentom obeležio filmsku i pozorišnu umetnost ove zemlje.
Nebojša Glogovac rođen je 30. avgusta 1969, u Trebinju, u porodici sveštenika Milovana i krojačice Milene Glogovac. Porodica se iz Trebinja najpre seli u Opovo, zatim u Pančevo, pa u Beograd. Po završetku srednje škole Glogovac upisuje studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali nakon dve godine gluma, kojom se amaterski bavio od detinjstva, prevladava.
Upisuje 1990. godine glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića, u kojoj su bili i Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Nela Mihailović, Boris Pingović.
Nije nikada, kako je govorio u davnom razgovoru za „Vreme“, zamišljao svoju karijeru. Prisetio se da se jedino na fakultetu sa kolegama sa klase zezao smišljajući govor za dodelu Oskara:
„Šta bi ko rekao kad bi dobio Oskara. Zezali smo se Vojin, Sergej i ja. Sećam se, puno smo se zahvaljivali, pa hvala ovom, hvala onom. Ali karijera, slava, zaista mi nikad nije bila u glavi… Pa nisam otišao na glumu sa 18 godina zbog straha da to neću moći da radim kako valja već zbog poštovanja prema tom poslu, instiktivnog osećanja, jer racionalno nisam ništa znao o glumi, ni šta je glumčev posao, ni kako funkcioniše“, govorio je za beogradski nedeljnik pre dvadesetak godina.
Jedan od filmova koji ga je proslavio je sigurno i “Klopka” Srdana Golubovića, za koji je scenario napisao nedavno preminuli Srđan Koljević, koji je prošle godine govorio o Glogovcu za Nova.rs sa knedlom u grlu.
– Glogovac je bio slika i prilika mojih karaktera u filmovima. Uvek je ispadalo kao da su baš po njegovoj meri, a u stvari, on je bio takav glumac da je mogao da na fantastičan način oteletvoruje te likove koje sam pisao. Drugu reč za Glogovca nemam osim – divan. Bili smo na istim talasnim dužinama. Imao je zaista fascinantan glumački talenat. Način na koji je on uspevao minimalnim sredstvima da drži kadar, da utiče na publiku, da donese emociju na platno to je bilo nestvarno i hipnotišuće. Teško da može da se poredi sa bilo kim. Možda ako ćemo da gledamo starije generacije, sa Pajom Vuisićem. Takva pojava i energija bila je snažna i neponovljiva. Nebojša je zaista bio poseban. Ta specifičnost teško da će se ponoviti.
Glogovčev otac je sveštenik, te je glumac detinjstvo proveo u crkvenom horu.
„Odrastao je u crkvi. U oltaru su njegovi prvi koraci. I sad se u crkvenom pevačkom društvu sećaju kovrdžavog dečaka koji je horu donosio naforu, na galeriji. Njega je oblikovala naša vera. I on je o tome nemalo puta govorio. Mislim da se sve vrednosti, sve vrline, kao i mane, iz kuće ponesu. Porodica je temelj. Sve što je kasnije nadogradio Nebojša je na tom temelju podizao. Ugradio u svoje sinove sve istinske vrednosti“, istakao je Milovan Glogovac.
Prvu ulogu dobio je u seriji „Bolji život“. Na profesionalnu teatarsku scenu Nebojša Glogovac je stao 1992. godine u predstavi Ateljea 212 „Velika pljačka“ Džoa Ortona, u režiji Dejana Mijača. Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji će postati član, prvu rolu odigrao je u komadu „Lažni car Šćepan Mali“, opet u Mijačevoj režiji. Nizale su se uloge u predstavama: „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevića, Koljadinoj „Polonezi Oginjskog“, Šekspirovom „Troilu i Kresidi“, „Bure baruta“ Dejana Dukovskog, „Bliže“ Patrika Marbera, Bulgakovljevom „Molijeru, još jedan život“, „Šine“ Milene Marković, „Hadersfild“ Uglješe Šajtinca, Nušićevom „Sumnjivom licu“, Ovidijevim „Metamorfozama“, Klajstovom „Razbijenom krčagu“ u režiji Igora Vuka Torbice.
Na velikom platnu prvenac je imao u filmu Bore Draškovića „Vukovar, jedna priča“, a prvu glavnu ulogu u „Ubistvu s predumišljajem“ Gorčina Stojanovića. Sledile su role u filmovima: „Do koske“, „Munje“, „Nebeska udica“, „Bure baruta“, „Kad porastem biću Kengur“, „Sutra ujutro“, „Hadersfild“, „Žena sa slomljenim nosem“, „Krugovi“…
Jednu od svojih najvećih uloga je ostvario u filmu Rajka Grlića “Ustav Republike Hrvatske”, po scenariju Ante Tomića.
– Snimanje je trajalo dva i pol mjeseca. Proveli smo ih u krajnjem miru. Ekipa je Nebojšu nosila, pazila i mazila. I on je prema njima bio jednako brižan. Nitko nije podigao glas, izgubio strpljenje, rekao nešto krivo. Ne sjećam se da mi je itko kao režiseru podario takav glumački mir, takvu radoznalost i spremnost na zajedničku igru kakvu sam dobio od Nebojše. Bio je miran, mudar, krajnje jednostavan i istovremeno zajebano kompliciran čovjek – napisao je Rajko Grlić o Nebojši Glogovcu, u knjizi “Neispričane priče” (Laguna).
To ga je i činilo velikim glumcem, dodao je poznati reditelj.
– Kod njega su i život i gluma izlazili iz njegove ljudskosti, iz unutrašnje osjetljivosti i vanjske čvrstoće, iz te kontradikcije koja pokreće prave igrače. Imao sam veliku sreću što sam s njim mogao raditi, uživati u zajedničkoj igri – zaključio je Grlić.
Bonus video: Zašto je srpski film „Linija“ uznemirio duhove u okruženju?
