1
U svojim iskrenim memoarima, Kris Stajn, gitarista grupe Blondi, govori o slavnom periodu albuma "Parallel Lines" i kako su zavisnost i raskid sa Debi Hari promenili njegov život.
Kris Stajn, koji ima gustu, platinastu kosu podeljenu po sredini i uredno podšišanu bradu, pun je neobičnih priča. Doživotnom Njujorčaninu, njegov drugi dom tokom većeg dela 70-ih bio je CBGB, ozloglašeni muzički klub u East Village-u koji je bilo centar panka i novotalasne scene. Njegovi saputnici tada su, između ostalih, bili Ramones, Vilijam Barouz, Lu Rid i Dejvid Bouvi. Naravno, i Debi Hari, koja je bila Stajnova partnerka više od decenije, sve do sredine 80-ih i sada mu je prijateljica već pola veka. Kada je, tokom karantina zbog Kovida, Stajn počeo rad na svojim memoarima, njegova briga je bila da čitaoci neće verovati da su se sve te „čudne“ priče zapravo dogodile. „Ima puno čudnih stvari u njima“, kaže Stajn u intervjuu za “Gardijan” o knjizi „Under a Rock“, koja je objavljena ove nedelje. „Veliki izazov za mene bio je samo da sve te stotine, hiljade malih anegdota imaju neki tok.“
Sigurno ima nekoliko sjajnih. Kao, na primer, vreme 1977. godine kada je Igi Pop zamolio Blondi da otvore dvadesetak koncerata njegove američke turneje. Bizarno, Bouvi je pristao da svira klavijature u Igijevom bendu (dok se između nastupa vozio u limuzini) i jednog dana, kada je bio sam sa Debi Hari, pitao ju je: „Mogu li da te je..m?“ Debi je, bez izraza na licu, odgovorila: „Ne znam, možeš li?“ Igi je takođe pokazao interesovanje, ali je Debi i njega odbila.
Da li je Stajnu smetalo? „Neeeee,“ kaže on. „Debi mi je tada pričala o tome i bilo je jednostavno… Mislim da su osećali obavezu. I ne znam koliko je Igi zapravo bio uporan jer je imao devojku sa sobom na turneji. Tako da bih morao nju da pitam o tome, ali Bouvi je svakako bio uporan.“
Možda je najčudniji element knjige “Under a Rock” koliko Stajn realno i bez romantizovanja opisuje Njujork sedamdesetih i osamdesetih godina. Grad je u tim decenijama možda bio kreativno žarište, ali svakodnevni život bio je turbulentan u najmanju ruku. Stajn je bio pod uticajem droga u tom periodu – prvo marihuane, zatim kokaina i heroina – i dok je on uspeo da se izvuče, mnogi njegovi bliski prijatelji, poput Baskijata, nisu. Kriminal je bio van kontrole: Stajn je više puta bio opljačkan; u jednoj mučnoj sceni opisuje kako je jedan muškarac naterao njega i Debi da uđu u njihov stan pod pretnjom nožem, vezao ih u različitim sobama i silovao pevačicu. „Sve ove godine i dalje želim da ubijem tu osobu; nije dobar osećaj,“ piše Stajn.
„Bilo je to opasno okruženje“, kaže on. „Napadali su nas, sve te stvari su se dešavale svima. Nije se toliko dešavalo bogatim ljudima na severu, ali mi smo svi živeli na društvenoj margini, tako da je to bila drugačija situacija.“
„Svi koje sam poznavao u Njujorku su stalno govorili kako je užasno i kako žele da odu,“ nastavlja Stajn. „Ali niko nije otišao. To je jednostavno bio deo duha vremena: biti jadan i opterećen okruženjem, koje je bilo veoma sumorno. Živeli smo u donjem delu istočne strane Menhetna… Ah, sada prolaziš pored i tu je “New Museum”, koji je vrlo fensi korporativni umetnički poduhvat. To me samo nasmeje, jer je toliko u suprotnosti sa onim što je bilo nekad. To je zapanjujuće, sve to.”
Stajn je diplomirao na Njujorškoj školi vizuelnih umetnosti i svirao je gitaru u različitim bendovima kada je 1973. otišao na koncert u Bobern Tavern, gde je nastupao ženski trio The Stilettos. Debi je tada bila brineta koja je radila u frizerskom salonu u Nju Džerziju. „Bila je neverovatno harizmatična čak i u toj vrlo ranoj fazi,“ seća se Stajn. „Pretpostavljam da sam video ono što su ljudi kasnije videli, samo vrlo rano. I bila je tako neverovatno slatka. Tako jebeno slatka: bilo je ludo! A povrh toga, bila je sjajna pevačica, tako da je verovatno bilo malo od svega toga.“
Debi, koja je napisala predgovor za knjigu “Under a Rock”, to ovako opisuje: „Nekoliko nedelja kasnije trebao nam je basista i Kris i ja smo započeli ono što je postalo vrlo duga muzička i ljubavna veza.“
Njihova prva dva albuma dovela su malo publike, više u Engleskoj nego u SAD. Ali tek sa izdavanjem njihovog trećeg albuma, “Parallel Lines”, 1978. godine, koji je kombinovao powerpop, novi talas i disko, bend je izašao iz undergrounda u mejnstrim. Album je imao hitove kao što su “Hanging on the Telephone”, “One Way Or Another” i globalni hit “Heart of Glass”, i bio je najprodavaniji album u Britaniji 1979. godine, a prodat je u više od 20 miliona primeraka širom sveta.
“Ne znam da li je iko zaista očekivao bilo šta,” kaže Stajn o proboju tokom 70-ih.
Sledećih nekoliko godina bile su u magli, posebno za Stajna, čija je upotreba droge postajala nekontrolisana. Bilo je hitova kao što su singlovi „Atomic,“ „Call Me“ i „Rapture,“ koje su napisali Debi i on, a koje su postale prve pesme sa repovanjem koje su dostigle prvo mesto u SAD. Ali, sa izdavačkom kućom koja je očekivala najmanje jedan album godišnje, i sa potrebom da ga podrže turnejama, tenzije su eksplodirale u bendu i, u novembru 1982, su se raspali. “Bilo je teško održati korak,” kaže Stajn.
Takođe je postajalo jasno da je Stajn bio bolestan. Imao je plikove po celim leđima i nogama: plašio se da bi to mogla biti sida, ali mu je 1983. godine dijagnostikovan pemfigus, autoimuna bolest koja je na kraju stavljena pod kontrolu steroidima. Debi je brinula o Stajnu, ali njihov odnos je postao napet dok su oboje prolazili kroz rehabilitaciju zbog zavisnosti od droge. „Debi i ja smo se udaljili“, piše on u knjizi „Under a Rock“. „Možda delom zbog njenog odvikavanja od metadona i mog ostanka na njemu, možda zbog mnogo stvari, ali sve je išlo svojim tokom i ona se odselila.“
Bend i njegov odnos su se raspali – da li je to bilo haotično vreme za Stajna? „Uvek sam bio kao dečak koji stoji na zapaljenoj palubi“, kaže on. „Ja sam fan haosa, sviđa mi se. Ali, pretpostavljam da, neizbežno, delovi vas se zbune od previše haosa. Mislim da je to uzelo danak, ali to nije nešto protiv čega sam.“
Stajn više ne svira uživo s bendom i nije siguran da će to ponovo raditi. „Posle 50 godina i svih mojih zdravstvenih problema, sada živim malo mirnijim tempom“, kaže on. „Samo putovanje po hotelima i u avionima je teško. A imam i prokletu srčanu bolest i na kraju sam se suočavao s rakom prostate, pa sam samo pomislio, ‘Jebiga’”
„Možda bih trebalo više da pijem kao Kit Ričards“, nastavlja on. „Ne znam kako ti momci to rade, ali imaju moć.“
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu