„Nije imao loš fim“ – najpoznatija ostvarenja Alana Parkera

Ponekad uključim TV, počnem nešto da gledam i pomislim: "Ovo mi deluje prilično dobro, a poznato mi je". A onda shvatim: pa, to je jedan od mojih filmova. Prilično je čudan taj osećaj", rekao je jednom Alan Parker, veliki filmski reditelj, preminuo juče u 77. godini.

Alan Parker režirao je 15 igranih, dva kratka i jedan dokumentarni film. Žanrovski različiti, od mjuzikla preko drama do trilera, svaki od njegovih filmova privukao je pažnju kritike i publike. Ostvarenja u Parkerovoj režiji osvojila su 19 nagrada Bafta, 10 Zlatnih globusa i šest Oskara. Britanskom reditelju, koji je često snimao i u Americi, zlatna holivudska statua je izmakla, iako je za nju dvaput bio nominovan, ali ne i gran pri Kanskog festivala ili nagrada Bafta za životno delo, najveće britansko priznanje za doprinos filmu. Britanska kraljica dodelila mu je 2002. godine titulu viteza za zasluge za filmsku umetnost.
Reditelj, rođen u radničkom kraju Londona i odrastao u državnom stanu, karijeru je počeo režirajući TV reklame, pre nego što je snimio dela koja će ga uvesti na velika vrata u istoriju filma. Paralelno sa filmovima, režirao je i spotove za grupu Pink Floyd i za Madonu. Parker je jedan od reditelja za koje kritika ocenjuje da „nije snimio loš film“. Izdvojili smo one po kojima ga publika najviše pamti.

„Ponoćni ekspres“ (Midnight Express, 1978)

Zatvorska drama „Ponoćni ekspres“, koju je Parker snimio po scenariju Olivera Stouna zasnovanom na istoimenoj knjizi Bilija Hejsa, govori o američkom studentu zatvorenom u Turskoj zbog pokušaja da prošvercuje dva kilograma hašiša, i njegovom pokušaju da pobegne i domogne se granice sa Grčkom. Neonoar film sa Bredom Dejvisom u glavnoj ulozi dočekan je pohvalama kritičara i publike, a Stoun je za scenario dobio Oskara, kao i Đorđo Moroder za muziku. Film je bio i predmet kritika turskih vlasti zbog načina na koji su predstavljeni pravosudni sistem i policija te zemlje.

„Misisipi u plamenu“ (Mississippi Burning, 1988)

Triler sa Džinom Hekmenom i Vilijemom Defoom u ulogama FBI agenata različitih karaktera i metoda koji istražuju nestanak trojice aktivista za ljudska prava na duboko podeljenom američkom jugu, gde je Kju kluks klan još aktivan, snimljen je prema istinitom događaju iz 1964. godine. Parker je u originalni scenario Krisa Džirolma uneo više izmena, a film je sniman na mestima gde se priča zaista dogodila. Scenarista i reditelj kritikovani su zbog toga što se „nisu pridržavali svih činjenica“, ali su se oni pozvali na umetničke slobode. „Misisipi u plamenu“ nominovan je za Oskara u sedam kategorija, a zlatnu statuu osvojio je za najbolju fotografiju.

„Evita“ (1996)

Alan Parker režirao je spotove za Madonu, ali mu je pop pevačica igrala i glavnu ulogu u njegovom biografskom mjuziklu „Evita“ o argentinskoj glumici Evi koja je postala supruga argentinskog predsednika Huana Perona, istovremeno voljena i omražena među Argentincima. Film je zasnovan na njenoj biografiji, ali i na konceptualnom albumu snimljenom 20 godina ranije u produkciji Endrjua Lojda Vebera. Ovo ostvarenje naišlo je na podeljene reakcije kritičara, ali su usledile brojne nagrade i publika ga je lepo dočekala, što se odrazilo i na bioskopskim blagajnama. Pesma „Don’t Cry for Me, Argentina“ iz tog filma i danas se može čuti na radio stanicama.

„Pink Flojd – Zid“ (Pink Floyd – The Wall, 1982)

Prethodni muzičko-filmski eksperiment Parker je izveo u filmu „Pink Flojd – Zid“, baziranom na scenariju basiste i tadašnjeg vođe ove grupe Rodžera Votersa. Glavnu ulogu u ostvarenju prožetom muzikom čuvenog britanskog psihodeličnog benda i metaforičkim slikama bez mnogo dijaloga igrao je Bob Geldof. Zanimljivo je da je Parker snimanje tog filma opisao kao „jedno od najjadnijih iskustava u mom kreativnom životu“, ali je ostvarenje vremenom je zadobilo i kultni status, mahom među poštovaocima grupe Pink Floyd.

„Commitments“ (1991)

Filmom „Commitments“ se Alan Parker vratio „takozvanim malim pričama“, ocenjivala je svojevremeno kritika. Ovo je još jedan Parkerov film u kom muzika igra značajnu ulogu. Priča prati grupu muzičara koji u Dablinu osnivaju bend posvećen sviranju soul muzike. Ovo duhovito ostvarenje nastalo je po romanu Denija Bojla, koji je učestvovao i u pisanju scenarija. Kritika je hvalila režiju, a publika nepatvoreni humor i izbor muzike.  „Commitments“ je pobrao četiri nagrade Bafta (za najbolji film, režiju, adaptirani scenario i montažu), a glumci iz filma, među kojima su neki profesionalni muzičari, nastavili su turneje kao „Commitments“ i dugo nakon što je film skinut sa bioskopskih repertoara. Film, iz kog su „izvučena“ i dva albuma sa muzikom koja je dospela na top-liste, stekao je kultni status i smatra se „jednim od najboljih filmova ikada snimljenih u Irskoj“.

„Anđeosko srce“ (Angel Heart, 1987)

Neonoar krimić sa Mikijem Rurkom, Robertom de Nirom, Lisom Bone i Šarlotom Rempling o njujorškom privatnom detektivu pozvanom da pronađe nestalog vojnog veterana u Nju Orleansu, prepunom jakih boja i vudu magije, odmah po premijeri stekao je simpatije publike. Regulatorna tela u SAD su mu stavila oznaku X, kakvom se „etiketiraju“ pornografski filmovi, na šta se Parker bezuspešno žalio. Za ovaj film je reditelj Kristofer Nolan rekao da mu je bio jedan od većih uzora za njegov „Memento“, snimljen 13 godina kasnije.

„Bagzi Maloun“ (Bugsy Malone, 1976)

Gangsterska muzička komedija „Bagzi Maloun“ prvi je celovečernji bioskopski film Alana Parkera, a u njemu deca glumci (Džodi Foster, Skot Bajo, Džon Kazizi, Martin Lev), igraju odrasle likove. Birajući male glumce za svoj film, Parker je odabrao i nekoliko dece naturščika, odlazeći u škole i tražeći da mu pokažu „najnestašnije đake“. Iako britansko-američka produkcija, film je prošao nemerljivo bolje kod publike na Ostrvu. Ovaj film 2003. godine su gledaoci BBC-a izglasali kao 19. na listi 100 najboljih mjuzikala svih vremena, čak i ispred „Mačaka“ i „Fantoma iz opere“.

„Anđelin prah“ (Angela’s Ashes, 1999)

„Anđelinim prahom“ sa Emili Votson, Robertom Karlajlom i Majklom Legeom u glavnim ulogama, zasnovanim na memoarima Frenka Mekorta, Parker se ponovo vratio u Irsku, ovaj put u godine neposredno pred Drugi svetski rat. Prateći priču o dečaku koji pokušava da se vrati u Ameriku, odakle je njegova porodica morala da se vrati zbog besparice i očevog alkoholizma, Parker je ovim filmom postigao i ogroman komercijalni uspeh, a usledile su i brojne nagrade na festivalima.

„Slava“ (Fame, 1980)

Tinejdžerska muzička drama, smeštena u Njujork, prati grupu talentovanih učenika srednje umetničke škole. Parker je prvobitni scenario Kristofera Gora, delimično inspirisan jednim brodvejskim mjuziklom, ponovo napisao sa scenaristom, tražeći da se u laku priču unese dramatičniji i tamniji ton. Film prati i hvaljeni saundtrek (Majkl Gor je za muziku iz filma osvojio Oskara), a kritika je ovo ostvarenje dočekala uglavnom visokim ocenama, uz konstatacije da „to što govori o tinejdžerima, ne znači da izbegava teške teme“.

„Ptičica“ (Birdy, 1984)

Drama zasnovana na romanu Vilijema Vortona sa Metjuom Modinom i Nikolasom Kejdžom u glavnim ulogama govori o dvojici prijatelja i njihovim traumatičnim iskustvima posle povratka iz Vijetnamskog rata. Parker je prvo odbio da režira ovaj film, smatrajući da je teško uspešno ekranizovati suviše kompleksne teme iz romana, ali je za njega nagrađen specijalnim gran prijem na Kanskom festivalu.