3
Činjenica da je preminuo Zlatko Jošić, jedan od pripadnika stare garde naših rok menadžera i promotera, dotaknuće mnoge koji su radili sa njim na našoj muzičkoj sceni. Unutar muzičkog posla, on je postao mini-mit još za života, važna referenca vezana za poslednje srećno razdoblje masovnosti ovdašnjeg rokenrola, koje paradoksalno pada u poslednju deceniju prošlog veka.
Zlatko Jošić spada u red onih autentičnih, živopisnih ličnosti što su svojim delovanjem učinile da rok muzika u Srbiji potraje do XXI veka i konačno postane deo opšte kulture. No, jedna stvar je jasna – u vezi sa Zlatkovim životom najmanje su poznate činjenice.
Zlatko Jošić je na muzičku scenu došao gurajući tehniku u beogradskom Klubu Studenata Tehnike (KST), gde je vrlo brzo postao programski menadžer početkom devedesetih. Sledeći korak bio je da postane menadžer domaćih rok grupa. I vodio im je karijere, pomagao ili nesebično savetovao mnoge od onih koji su bili heroji devedesetih – Darkwood Dub, Kanda Kodža i Nebojša, Orthodox Celts, Direktori, Jarboli, Negative – ali i Zemlja gruva i Dram od novijih imena – skoro cela srpska rok scena je u nekom delu svog rada sarađivala sa Zlatkom. Njegov udeo u razvoju i održavanju u životu rokenrola u Srbiji tokom devedesetih, ne može se preceniti. Bio je nadasve iskren ortak, šarmantni hedonista i poštena dobričina, čovek koji je sve delio sa bendovima i akcijaški sprovodio zajedničke planove, stavljajući uvek druge ispred sebe.
Potpisnik ovih redova je skoro sve svoje koncerte od 1990. do 2005. uradio sa Zlatkom Jošićem kao šefom produkcije, i, najčešće, partnerom u poslu. Najveće stvari koje smo radili u istom timu, bile su gostovanje sastava The Prodigy 1995, turneje sa našim grupama „Nije ljudski ćutati“ 1999. i „Izađi na crtu“ 2000, Manu Chao 2002. i vođenje Koncertne agencije B92 do 2005, programsko ubrzavanje Doma omladine Beograda od 2005, te naročito važno pokretanje Main stagea festivala EXIT u sadašnjem obliku, od 2003 godine. Interno smo sebe zvali „Nevidljiva ruka“, jer smo bili upetljani u mnoštvo koncertnih aktivnosti, u vreme kad skoro niko drugi nije radio, održavajući kakvu-takvu povezanost naše scene sa inostranom. Ime smo ironično preuzeli iz jednog govora na kontra-mitingu na Ušću 1991, kad je neko ostrašćeno rekao, govoreći o demonstracijama 9. marta: „i mi znamo da njihove konce povlači nevidljiva ruka iz inostranstva“ – u tome smo se prepoznali, jer smo i te kako dobro osećali kako nas povlači, za mnoge nevidljiva, ruka rokenrola.
Koliko smo imali prilike da se slažemo u poslu – u kome smo zajedno uspostavljali nove, moderne standarde na našem tržištu – toliko smo se puta i legendarno zakačili. Nikad strašno, ali uvek žustro – uglavnom zbog apsolutne suprotnosti u shvatanju protoka vremena i obaveze poštovanja rokova. Zapravo, mnogi su se svađali sa Zlatkom, ali niko se na kraju nije naljutio na njega, toliko je draga ličnost bio. Radni sukobi su najprirodnija stvar na svetu u ovom stresnom zanimanju, kog smo obojica zavoleli, jer nam je davalo priliku da utičemo na zbivanja i omogućimo sebi i drugima što više muzike u koju smo verovali.
Muziku smo doživljavali kao svoju kulturu, pa jedan drugom nismo bili teški. Zajedno smo učili kako se radi ovaj posao, čitajući prve tehničke i hospitaliti rajdere stranih bendova koje smo videli, prevodeći ih i objašnjavjućii domaćim grupama kako moraju i oni da ih imaju – uglavnom su nam se smejali, tih ranih devedesetih, ali ih danas svi pišu. Zajedno sa publikom smo odsanjali mnoge snove o dovođenju ovih ili onih stranih grupa, pomogli smo da počnu svim budućim kolegama koji su hteli da se bave bukiranjem – kad pomislim na to šta smo sve uradili u neka nesrećna vremena, za trenutak mi se učini da su ona bila bolja nego što su ova sada. Grant Hart, Steve Wynn, Violent Femmes, Blondie, Soulfly, Tuxedomoon, Napalm Death, Tindersticks, Megadeth, 4 Hero, Jazzanova, Gilles Peterson, prvih je desetak imena kojih se sećam, od stotinak gostovanja koja smo organizovali. I kad se povukao, nastavio je da vodi Living Room, Voodoo, Vrtoglavicu – beogradske klubove što su postali svojevrsna okupljališta onih koji su iznad svega voleli dobru rok muziku.
Zlatko Jošić je poneo sa sobom jedan jedinstven, važan deo istorije rok scene u Srbiji, deo koji je on sam stvorio. Tako je sopstvenom „nevidljivom“ rukom ispisao sebi najlepši epitaf.
(Sahrana Zlatka Jošića je u ponedeljak u 12.30, na groblju Orlovača).
Bonus video: Glas, dirka, bas
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare