0
Razlog da ljudi zbog svog zdravlja i spasavanja života moraju da odlaze iz sela umesto da zbog toga dolaze, za mene je paradoks, jedinstven slučaj za koji nisam čuo da postoji još negde u svetu, rekao je za naš sajt rumunski reditelj Andrei Tache-Codreanu, autor ostvarenja snimljenog u Lunovom Selu.
Na temu migracija, 14 studenata iz 11 zemalja predstavilo je život malog običnog čoveka koji se bori da opstane i ostane na svojoj zemlji u svom okruženju. Onih koji žive dušom i telom, ali bez podrške sistema i nisu kadri da razumeju tu snagu i emociju ljudske volje, koja istovremeno boli i raduje. To je oslikano kroz pokretne slike tokom Međunarodnog studentskog filmskog kampa 19. Festivala kratkog dokumentarnog filma „Interakcija“, kada su nastala tri filma na temu migracija, koja su snimana u Čačku, gde je nastao film „Reka reci“, u Požegi – „Pesma tihih suseda“, i Užicu, gradu koji je ovogodišnji domaćin festivala, gde je snimljen „Izvor“, koji je tema ovog teksta. Jer, tokom njegove premijere u Užicu, vladao je muk, publika je zanemela od bola.
Na tom događaju, pored malobrojne užičke publike, bilo je oko 100 učesnika „Interakcije“ iz 35 zemalja sveta. Scena za scenom budila je uzdahe, punila oči suzama, ježila kožu i podrhtavala telo. Jer brda od smeća na koje neprekidno iskipavaju ogromni kamioni, deluje nemoguće, a istina je. Iz izvorišta, po kome je i nazvan film, umesto vode izvire gusta masa nalik katranu, gde meštani bacaju otrovano povrće i opet neumorno i neprekidno rade. Telima blokiraju kamione u nadi da će tako zaustaviti agoniju. Drže se za ruke i igraju kolo, smeju se i plaču u isto vreme. I žive, samo oni znaju kako.
Andrei Tache-Codreanu iz Bukurešta, reditelj ovog filma, rekao nam je da su on i četvoro njegovih kolega želeli da u fokusu bude ljudska priča, a ona za koju su se odlučili bacila je senku na sve druge. Zato su snimili film o onima kojima se život okrenuo u sunovrat živeći pored ogromne deponije Duboko, koja truje sve oko sebe. Pošto su došli iz druge zemlje, smatrao je da je važno da tu priču učini univerzalnom tako što će je učiniti emotivnom pričom onih koji pate zbog svega što se oko njih događa.
On za Nova.rs kaže da se tema migracija apsolutno uklopila u priču sveta koji se nadljudskom snagom bori da ostane na svojoj zemlji, iako su svesni da život, pored gigantske deponije iz koje izvire reka otrova, polako nestaje.
Akteri filma su ljudi koji se bore za svoj opstanak, gledajući kako im najbliži odlaze sa ognjišta, ne zato što žele, već zato što moraju da spasavaju svoj život.
– Na kraju filma Radoš, jedan od aktera poentira: “Ko će ostati da živi ovde u selu kada svi odu…”, tako da postoji veza između izumiranja sela i migracija. Razlog, gde ljudi zbog svog zdravlja i spasavanja života moraju da odu iz sela, umesto da iz tih razloga dolaze tamo, za mene je paradoks. Jedinstven slučaj za koji nisam čuo da postoji igde u svetu. Bio sam i još sam u šoku zbog svega što sam u Lunovom Selu video – svedoči reditelj.
Na pitanje kako je uspeo da svoj umetnički pogled pomiri sa situacijom uništavanja životne sredine od onih koji bi trebalo da je štite, Andrei odgovara da je ta dva aspekta nemoguće razgraničiti i da je lično sve to preživeo.
– Nije moguće razdvojiti umetnički i lični aspekt. Mi smo sa sagovornicima proveli nedelju dana po deset sati na setu, kasnije u montaži, bukvalno smo imali po deset sati sirovog materijala koji je trebalo izmontirati. Za te ljude smo se vezali, jednostavno su nam prirasli za srca, pa nije moguće napraviti rez da to nema nikakve veze sa nama. Jako me zanima šta će se sa njima desiti, odnosno sa celokupnom situacijom u vezi sa deponijom. Ne mogu te ljude da zaboravim i ostaćemo u kontaktu kako bih znao kojim putem se priča nastavlja.
Za stanovništvo koje strada od deponija, objašnjava reditelj, saznao je tokom priprema za festival, jer je tražio neko konfliktno mesto, a onda je čuo za požar na deponiji i akcident koji se tamo desio. To je bio razlog, kako kaže, da stupi u kontakt sa nekim od koga je mogao čuti više o ljudima koji su pogođeni tom ekološkom katastrofom. Uspeo je u tome i došao do priče koja je rasplakala publiku, što ga je jako ganulo.
– Suza je još više bilo tokom pretpremijere, kojoj su prisustvovali samo učesnici. Voleo bih da je to bio smeh i verujem da će se akteri filma u danima koji dolaze više smejati – rekao je Andrei Tache-Codreanu, u čijoj ekipi su bili snimatelj Jake Bellew iz SAD, montažerka Elina Kengsepp iz Estonije, snimatelj i dizajner zvuka Samonjoy Bhattacharya iz Indije, organizator Filip Antić iz Srbije, kao i lokalne koordinatorke produkcije Neda Guzjan i Marta Savković.
Razgovarali smo i s akterima koji su sedeli u dva reda užičkog bioskopa, a na čijim majicama je pisalo „Da (NE) dišemo Duboko“. Jedan od njih, Petar Topalović, koji živi pokraj reke koja je zatrovana otpadnim vodama deponije, u filmu cisternom dovozi vodu kojom poji stoku i zaliva povrće. Rekao nam je da su imali prijatnu saradnju sa mladim umetnicima i veruje da su u dobrom delu razumeli njihove probleme. Ipak, žao mu je što takva naša slika ide u svet.
– Šta će ljudi da misle o nama, o Srbiji? Student iz Indije je rekao da ovako nešto nema ni kod njih. Mi se još borimo, a videćemo koliko ćemo izdržati i koliko još ostati na svojoj zemlji i u svojim domovima. Ako dođe do proširenja deponije, teško da će iko ostati u selu, možda samo stari koji nemaju snage da napuste ognjišta. Kada je sve zatrovano – voda, zemlja i vazduh, perspektive nema. Sa druge strane, ovo je i prilika da nas svet vidi pošto nas naša vlast ne vidi i dozvoljava sve ovo.
Zašto se baš niko od predstavnika užičke vlasti nije pojavio na ovako značajnom kulturnom događaju, čestitao i zahvalio se učesnicima iz celog sveta i ispratio ih, pitali smo koordinatora manifestacije “Užice – prestonica kulture “ Branislava Mitrovića, predsednika Skupštine grada Užica.
– Ne postoji nikakav razlog da je neko namerno izostao da dođe, jer je u isto vreme bilo drugih kulturnih događaja. Podsetiću vas da je gradonačelnica sa skoro kompletnim rukovodstvom bila tada na otvaranju festivala i da je svakodnevno neko prisustvovao dešavanjima. Nama je rečeno da će ovaj film biti dostupan, pa ćemo ga naknadno pogledati. Na kraju krajeva, bili su prisutni građani Užica, nije neophodno niti namenjeno da ih gleda gradsko rukovodstvo koje prisustvuje svakom kulturnom događaju – uveravao nas je Mitrović i naveo da su toga dana u isto vreme dok je bio završni program „Interakcije“, koji je najavljen za 21 čas, a počeo oko pola sata kasnije, bili na drugom mestu.
Da politika prevazilazi kulturu i da tema kao što je deponija Duboko, nije u tom smislu ni podobna ni vredna pažnje, pokazao je i izostanak svih nacionalnih i većine lokalnih medija na ovom događaju. Sem kamermana produkcije ZooMUE i regionalne Radio Lune, prisustvovali su samo novinari Nova.rs.
Film „Izvor“ je zasigurno ostavio snažan utisak na one koji su imali privilegiju da ga pogledaju u Užicu, a potom u Beogradu. Nastavlja svoj festivalski put i o njemu će tek govoriti na međunarodnoj filmskoj sceni.
U jednom kadru filma Radoš Petrović priča kako mu je došao praunuk sa roditeljima iz Beograda, kako bi proveli zajedno vreme u prirodi, ali su se odmah vratili, uplašeni za zdravlje deteta. Za Nova.rs kaže da ono što je publika videla, oni u selu žive godinama:
– To je postao sastavni deo našeg života i zato se borimo da se to zaustavi, da bismo živeli kao sav normalan svet i ljudi koji žive u drugim selima, bez otrova. Ovo će da vidi svet, jer kažu da će film sigurno učestvovati na svetskim festivalima. Meni je žao što takva slika ide iz Srbije i pomalo me je sramota. A, opet, mislim da svet to i treba da vidi, pa da se postide oni koju su nas doveli u ovu situaciju, ako uopšte imaju stida. Možda zbog toga niko iz lokalne vlasti nije večeras došao ovde, jer ovaj film je njihovo ogledalo. Mi trpimo zbog njihovih postupaka, njihovog rada i dela.
Bonus video: Najveći aplauz za film o životu kod deponije Duboko
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare