0
Veliki nemački filmski stvaralac priča o svojim nekonvencionalnim memoarima, i o tome zašto misli da će biti više upamćen po svojim pesmama i prozi, nego po filmovima.
Verner Hercog je putovao na kraj sveta zbog svoje umetnosti, okrećući kamere na mestima koja retko vide ljudske oči — od brzaka duž reke Amazon za film „Agire, gnev božji“ iz 1972. do oboda aktivnog vulkana na Antarktiku. Ali ono što je u Hercogovoj glavi je ono što fascinira fanove nemačkog reditelja, piše “Varajeti”. Kao što je otkriveno u novim memoarima, „Svaki čovek za sebe i Bog protiv svih“ (Every Man for Himself and God Against All) (fraza je poslužila kao originalni naslov njegovog filma „Enigma Kaspara Hauzera“ iz 1974), Hercogova bogata filmografija predstavlja samo delić iskustva i avantura koje su oblikovale njegov pogled na svet.
Knjiga je došla lako, ili bar tako on insistira, dok priča nakon Telluride Film Festivala, gde je on redovan gost poslednjih 50 godina.
„Moglo je da bude pet puta duže, ali sada ima samo 350 stranica. Neću vas ubiti težinom priča“, kaže on o rukopisu koji je napisao na svom maternjem nemačkom, a onda je poverio pesniku Mihaelu Hofmanu da prevede. Memoari počinju izazovima njegovog detinjstva u Bavarskoj i prate konce njegovog interesovanja za sve, od dece vojnika u Hondurasu do scenarija iz bronzanog doba pod nazivom Linear B.
Knjiga je puna stvari koje nikada nije uspeo da prenese na film, vođen istim impulsom koji ga je naterao da napiše svoj roman „The Twilight World“ iz 2021. godine, koji je zasnovan na priči o japanskom vojniku Hiru Onodi. Hercogov ekstremni protagonista, ako je ikada postojao, Onoda nije shvatio da se Drugi svetski rat završio i nastavio je da služi svojoj zemlji decenijama, sam u džungli na Filipinima.
Sa memoarima, ideja je bila da se izbegne ono što je već napisao ili prikazao.
„To nije biografija. Ne očekujte to“, kaže Hercog. „Neki moj prijatelj je rekao: ‘Naučićemo sve o tvom seksualnom životu.’ Ne, nećeš. Ako želite da znate o poreklu i temama mojih filmova, morate da pročitate „Vodič za zbunjene“, koji sadrži svaki moj film.”
Umesto toga, „Svaki čovek za sebe…“ je nastavak njegove doživotne potrage za razumevanjem – i sveta i ljudske prirode – koje su definisale njegovu karijeru (reč koju on odbacuje, insistirajući: „Nisam imao planove za karijeru u bilo kom trenutku u mom životu“).
„U svim mojim filmovima postoji osećaj radoznalosti i uvek osećaj dubokog strahopoštovanja“, kaže on, „da idemo do spoljašnjih granica onoga što jesmo, i gledamo duboko u samu dubinu naše duše”.
Navodeći primer iz knjige, on objašnjava: „Imam celo poglavlje o afričkom revolucionaru, Džonu Okelu, koji je izveo revoluciju na Zanzibaru ranih 60-ih. On bi svom narodu održao najluđe govore koje ste ikada čuli. Citiram neke od ovih govora i odmah ćete osetiti da postoji daleki eho Džona Okela u ludim Agireovim monolozima iz filma „Agire, gnev božji“.
Glumac koji je igrao Agirea, Klaus Kinski – „kompletni ludak“, prema Hercogovim rečima – je u velikoj meri zastupljen u knjizi. Da biste dobili pet epskih uloga, Hercog kaže, „morate duboko da pogledate u Klausa Kinskog da biste razumeli šta se dešava i šta ga čini nepredvidivim, ludim, paranoičnim i destruktivnim.”
Hercog je nezasitni čitalac koji mnogo više vremena posvećuje književnosti nego gledanju filmova. On konzumira sve, od drevnih tekstova do najsavremenije filozofije, tražeći inspiraciju u francuskoj i kineskoj poeziji. Ali njegov glas se ne može zameniti ni sa čijim drugim – ni izbor reči ni njegov potpis, njegov naglasak jedva da je ublažen decenijama života u Los Anđelesu.
„Više od 40 godina stalno propovedam, ali niko neće da čuje, da će moja poezija i moja proza verovatno nadživeti moje filmove“, kaže Hercog, koji je oduvek pristupao pisanju scenarija kao književnom žanru.
Tri toma Hercogovih spisa prevedena su i objavljena na engleskom jeziku. „Ponekad su mi projekti dolazili sa velikom snagom, tako da više ne možete da se savijate u rovove“, kaže on o svom procesu. „Vidim ceo film ispred sebe, tako da samo kopiram.”
Ali Hercog je najponosniji na pisanje urađeno bez namere snimanja. Nakon što je završio svoje memoare, odmah je izbacio drugu knjigu pod nazivom „Budućnost istine“.
Hercog se ne plaši veštačke inteligencije. „Ne možete biti naivni, jer će nam u tom ratu dolaziti mnogo loših stvari“, kaže on. Zaista, bio je dovoljno zaintrigiran projektom visokog koncepta koji uključuje poeziju generisanu veštačkom inteligencijom „Ja sam šifra: veštačka inteligencija govori“, da je pristao da snimi audio-knjigu za to.
Hercogovo naracija postaje sve važniji deo njegovih filmova, od „Čoveka grizli“ do predstojećeg „Teatra misli“, punog pitanja o levom delu ljudskog mozga. Ono što odlikuje njegovo pisanje je životno iskustvo. „Nisam video nijednog od mojih vršnjaka koji je imao toliki intenzitet kontakta sa spoljnim svetom“, kaže on, navodeći „hrabrost da se suoči sa tim – stvarnost i sukobi, katastrofe i vizije“ kao stvar koja ga definiše.
„Kada pogledate Džozefa Konrada, koji je bio u Kongu i Indoneziji, njegovo iskustvo je bilo jedinstveno i opipljivo u svakoj rečenici“, kaže Hercog.
A šta je sa satelitima koje su ljudi poslali u svemir sa porukama za vanzemaljce? Da li bi neki vanzemaljac jednog dana mogao da čita dela Vernera Hercoga?
„To se neće dogoditi jer su udaljenosti predaleke“, kaže on, mrtvo ozbiljan, iako veruje da postoje i drugi oblici života. „Veoma je verovatno. Delimo istu istoriju sa univerzumom; delimo istu fiziku i hemiju. Ali to mogu biti samo alge ili bakterije, ili, u najboljem slučaju, nešto poput biološkog života u slini malog deteta.”
Bonus video: Sećanje na scenaristu, reditelja, profesora Srđana Koljevića – Prisetimo ga se kroz njegove kultne filmove