Dok operski pevači i muzičari širom sveta drže onlajn koncerte, snimaju svoje nastupe ili pevaju i sviraju sa svojih terasa i balkona, bas bariton Nebojša Babić (40) je pritekao u pomoć zaposlenima na Vojno-medicinskoj akademiji. Na rastanku im je pevao. A peva i komšijama, koje ga mole da to čini što češće, jer "jedino tada deca ne plaču".
Solista Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i stalni honorarni solista Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, Nebojša Babić je tokom aprila obukao uniformu i javio se na dužnost na Vojno-medicinsku akademiju (VMA), gde je raspoređen kao civilni vojni rezervista, u sektor farmacije.
– Zaposleni su nas primili kao da čitav život tu radimo i poznajemo se. Divni ljudi – kaže Babić u razgovoru za Nova.rs.
Prvog dana pristigla je ogromna količina lekova, koja je trebalo da se rasporedi i sortira za druge vojne bolnice i ustanove. Posao je obavljen za dve nedelje.
– Umorni, ali zadovoljni što smo pomogli, vraćali smo se svakog dana našim domovima prepuni utisaka. Zaista, ti dragi ljudi, svakod dana obavljaju lavovski posao i iskreno se nadam i zbog njih, da će sve ovo brzo proći. Oprostili smo se s našim dragim farmaceutima uz kafu, slatkiše i pesmu. Pevao sam im tog dana iz sveg glasa i jedva čekam sledeću priliku da im pevam, u znak zahvalnosti za sve – ispričao je Babić.
Uniformu je obukao prvi put i to u ustanovi u kojoj je, kako kaže, njegov pokojni deda Vladimir, major Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, četiri puta operisan.
– Ima tu i sudbine i mnogo simbolike. Osećao sam se ponosno, a mislim da bi i deda bio ponosan na mene. Ovo iskustvo mi je omogućilo da upoznam težinu i značaj drugih profesija. Iskreno se nadam da ćemo nakon ovoga zaista postati bolji i odgovorniji ljudi – istakao je naš umetnik.
Pevačku kondiciju održava i u izolaciji – svakog dana uradi vežbu disanja i otpeva po neku ariju, a komšije ne samo da nemaju ništa protiv, nego i uživaju.
– Komšije vole kad vežbam. Ponekad dobijem aplauz od prolaznika sa ulice. Kad sam ih, jednom, na skupštini stanara pitao u kom terminu u toku dana bi im odgovaralo da vežbam pevanje, dobio sam neočekivan odgovor: „Kad bi mogao da vežbaš ceo dan, bili bismo ti zahvalni. Naša deca ne plaču jedino kad čuju tvoje pevanje. Zato pevaj što duže i što češće“ – prenosi nam Babić.
Umetnost u ovim kriznim vremenima predstavlja beg od stvarnosti, smatra on, omogućava nam da na trenutak zaboravimo na sve što se dešava i napunimo baterije. Ipak, stvaranje u ovakvim situacijama je veoma teško.
– Umetnik je navikao da ima slobodu, da diše punim plućima. Tačno je da umetnost ne poznaje strah i krizu, ali itekako poznaje nedostatak slobode. Mislim da je nastupilo jako teško vreme za operu i umetnost uopšte. Moramo svi zajedno raditi na tome da se osvestimo kao društvo i prihvatimo da bez umetnosti i kulture nema ni našeg opstanka kao nacije. A smatram da je Srbija bogata svojom kulturom i ima šta da pokaže i da se predstavi u najlepšem svetlu. Mislim da je to pravi cilj, a da bi situaciju u kojoj smo se našli trebalo iskoristiti na najbolji način – ističe Babić.
On smatra i da je neophodno da promenimo odnos prema prirodi i životinjskom svetu.
– Mislim da se čitav život na ovoj planeti promenio i prilagodio, osim čoveka. Mnogo nepravdi, učinjenih prirodi, uočavam svakim odlaskom na Savu ili Dunav, gde rado pecam. Ukoliko ne budemo poštovali prirodu, neće ni ona nas poštedeti niti nam podariti svojih lepota – napominje danas operski pevač koji je lako mogao biti i veterinar.
No, život i karijeru čine spletovi okolnosti i odluke koje donosimo u prelomnim trenucima. A presudni trenutak u njegovom životu bio je kad je roditeljima saopštio odluku da ostavlja veterinu, počinje muzičko školovanje i opersku karijeru, hrabro promenivši život iz korena.
U drugoj godini gimnazije počeo je da peva na liturgijama u horu u Crkvi Svetog Đorđa na Banovom brdu. Upisao je Veterinarski fakultet i uporedo sa bavljenjem borilačkim veštinama, nastavio da peva u crkvi, jer, kako kaže, “to bila njegova duševna hrana“.
Nakon liturgije 2001. u Hramu Svetog Save, upoznaje Dejana Strahinjića, koji ga je, oduševljen njegovim pevanjem, pozvao na audiciju u svoje Pozorište na Terazijama. Babić polaže audiciju kod maestra Vojkana Borisavljevića i tako kreće njegova profesionalna pevačka karijera.
Posle godinu dana upisao je i Muzičku školu „Stanković“, za samo samo tri godine osvojio je sva takmičenja u zemlji i stigao i do audicije Operskog studija „Bora Popović“ pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Zatim završava i Muzičku akademiju u klasi Nikole Mijailovića.
Usavršavanje u Nansiju (Francuska) kod čuvenog bas baritona Ruđera Raimondija, aplauz na otvorenoj sceni u toku opere „Moć sudbine“ u Beogradskoj operi, „Travijata“ u Pečuju u kojoj je pevao sa čuvenim tenorom Plasidom Domingom… trenuci su koji su ostali ucrtani u karijeri Nebojše Babića.
– Muzika je uvek bila deo mene. Kao klinac, slušao sam različite muzičke pravce, od tehno muzike, roka do evergrina i starogradske. Naučio sam i sam da sviram gitaru. Nekako sam vodio „paralelan život“. S jedne strane fakultet i sport, a sa druge, kao hobi, crkveni hor, gitara i muzika… Nisam ni slutio da ću imati tu privilegiju da mi hobi postane glavno zanimanje – ističe Babić.
Njegovo matično pozorište danas je SNP u Novom Sadu, a u Narodnom pozorištu u Beogradu nastupa kao stalni honorarni saradnik.
– Tako sam u prilici da otpevam više uloga, različitih opera i kompozitora, različitog karaktera, pa samim tim obogaćujem svoj repertoar i svoje iskustvo. To umetniku daje širinu i veliko umeće u tehnici pevanja – smatra bas bariton.
On je, recimo, počeo sa Rosinijem i Mocartom, pa je potom izvodio Donicetija i Pučinija, a u poslednje vreme i Bizea, Gunoa, Maskanjija, Čajkovskog i druge.
– Uvek sam znao i bio svestan kako se kreće moj glas i šta s njim mogu da otpevam. Mislim da ću karijeru završiti sa najtežim,“gvozdenim“ Verdijevim repertoarom, gde ću se susresti sa Rigoletom, grofom Lunom iz „Trubadura“, Jagom iz „Otela“, Magbetom i mnogim drugim – navodi Babić.
Kao jako tešku, i pevački i glumački, izdvaja ulogu barona Skarpije iz „Toske“, ali i kompleksnog Mefista iz Gunoovog „Fausta“ za čije tumačenje je u martu dobio godišnju nagradu Srpskog narodnog pozorišta.
– To je uloga koju svaki bas bariton poželi da ima u svom repertoaru. Lik Mefista je „namazan“ svim bojama. Od dopadljivog i nasmejanog, preko vrlo visprenog, spretnog u svakoj situaciji i punog želje za kontrolom svih oko sebe, pa do potpunog oličenja zla. Da biste tumačili ovakav lik, potrebno je bogato scensko, pa i životno iskustvo. Ja sam ga shvatio kao kombinaciju lepršavog gospodina sa štapom i cilindrom i crnog princa tame, najvećeg zla koje je na sceni pred vama. Nakon premijere, kad sam izašao da se poklonim, gledaoci su ustali sa svojih sedišta i nastale su ovacije, koje ću pamtiti celog života – priznaje Babić.
I dok članovi SNP, nakon već čuvenog izvođenja numere „Bella ciao“ i prvog međunarodnog onlajn koncerta „DistanTogether“, ovih dana priređuju kratke koncerte po Novom Sadu i „na sve načine, svako iz svog ‘oružja’, pokušavaju da pruže podršku i pomoć“, Babić se nada povratku „normalnom operskom životu“, Mocartovom „Don Đovaniju“ koji je bio u planu i za kraj razgovora podseća na značenje reči „korona“.
– Korona je u muzičkom rečniku nešto produženo, na momenat zadržano. Korona na pauzi, odnosno produžena pauza, kako bismo je formulisali običnim jezikom, koristi se da bi se jedan deo kompozicije odvojio od drugog. Ovaj princip možemo iskoristiti i u svakodnevnom životu, a pogotovo u ovoj situaciji korona virusa. Iz ove produžene pauze usled korone (virusa, ne notne korone), možemo zbilja izaći kao bolji ljudi. Možemo svakako biti disciplinovaniji, društveno odgovorniji i svesniji svega što se oko nas nalazi. Nije loše napraviti nov, drugačiji početak, nakon ove „koronirane“ pauze – poručuje Babić.