0
Više od sedam decenija, tačnije 71 godina navršilo se od smrti jednog od velikana naše likovne umetnosti - Uroša Predića. I ova značajna godišnjica obeležena je i u Udruženju "Adligat" u kom je javno obnarodovano dragoceno pismo koje je veliki slikar odaslao vlasniku prvog srpskog muzeja Joci Vujiću.
Jedan od najvećih srpskih slikara, dobrotvora i kulturnih poslenika Uroš Predić, rođen 7. decembra u Orlovatu, bio je najmlađe dete u porodici. Bio je prvi stipendista Matice srpske u oblasti lepih veština i umetnosti. Predićeva „Kosovka devojka“, koja je danas deo kolekcije Muzeja grada Beograda, jedna je najprepoznatljivijih slika u srpskoj vizuelnoj kulturi, a „Siroče na majčinom grobu“, koje se čuva u Narodnom muzeju, po mnogima najdirljivije delo nacionalne istorije umetnosti.
Predić je preminuo u Beogradu 11. februara 1953. godine, zbog čega je baš na taj datum Muzej knjige i putovanja Udruženja „Adligat“ prikazao prvi put javnosti, ali uvrstio i u svoju stalnu postavku originalno, dragoceno pismo slavnog slikara upućenog Joci Vujiću (1863-1934). A Vujić, kojem je Predić pisao, bio je kolekcionar i bibliofil, veliki dobrotvor, veleposednik, ali i vlasnik prvog srpskog privatnog muzeja.
U trenutku kada je odaslao pismo, 1932. godine, Uroš Predić bio je skromnog imovnog stanja, podsećaju iz „Adligata“. No, želeo je da pomogne prijateljima, naročito umetnicima. A desilo se da je profesor crtanja iz Sente, gospodin Milutinović, bio premešten u Ćupriju, u nepoznatu sredinu, daleko od porodice, što je Predića pogodilo. I iz tog pisma naslućuje se Predićev odnos prema vlasti koja umetnika „kao fudbal šora s kraja na kraj države“, ili kako je i sam, kao slikar živeo, primera radi u iskazu da u Beogradu „od merodavnih ličnosti ne poznaje nikoga, niti je tražio veze s onima koji vedre i oblače u ovoj zemlji“.
– Na tri strane Predić potanko objašnjava Joci Vujiću zašto baš njega moli za pomoć i verujem da će ovo pismo doprineti da još bolje sagledamo život slavnog slikara, ali i cele jedne vremenske epohe – kazao je Viktor Lazić, predsednik „Adligata“.
Podseća Lazić da je Uroš Predić uradio i poznati portret Joce Vujića. Takođe i da su u ovom udruženju izložene Vujićeve naočare za čitanje koje su prikazane na tom portretu. Verovatno ih je veleposednik koristio dok je čitao Uroševo pismo…
Pismo je ovom udruženju poklonio naslednik Joce Vujića, profesor Zemunske gimnazije u penziji Vasilije Vince Vujić sa suprugom, književnicom Tanjom Kragujević. Ovaj bračni par ima status osnivača u Udruženju „Adligat“ u kojem su formirali i svoj legat i gde se mogu pronaći mnogi kolekcionarski predmeti koji su nekada bili vlasništvo Joce Vujića, ali i značajna građa vezana za fotografa Stevana Kragujevića i suprugu mu Lepu Kragujević s počasnim zvanjem neimara Radio Televizije Beograd.
U „Adligatovom“ Muzeju knjige i putovanja nalazi se, podsećaju, i značajna zbirka arhivske građe Uroša Predića – čak 1.700 dopisnica i dokumenata. Iz ove bogate zbirke naročito se izdvajaju dopisnice koje su potpisali Laza Kostić, Bogdan Dunđerski, Paja Jovanović, Stevan Sremac kao i više od 80 dopisnica koje je slavni slikar uputio svojoj porodici iz raznih krajeva Evrope.
A šta je tog 16. oktobra 1932. Uroš Predić napisao Vujiću? Pismo započinje rečima kako ga je dan ranije posetio njegov kolega profesor Milutinović, kojeg i Vujić dobro poznaje iz doba kada je bio nastavnik crtanja u Senćanskoj gimnaziji, i nastavlja:
„Kao što će Vam biti poznato, on je premešten, da ne rečem bačen, iz Sente u Ćupriju, u jednu njemu sasvim tuđu sredinu, koja mu kao slikaru ne daje nikakva podstreka na rad niti mogućnosti zarade, potrebne čoveku koji školuje svoju decu na strani, te teško izlazi na kraj sa svojom profesorskom platom. Zato bi on želeo, da se vrati u Vojvodinu, ma u koje mesto, da bi bio bliži svojoj deci – a ima nekoliko upražnjenih mesta. Mislio je, da bi mu ja tu mogao pomoći, ne znajući, da ja ovde od merodavnih ličnosti ne poznajem nikoga, niti sam izlazio iz svoje povučenosti, tražeći veze sa onima, koji vedre i oblače u ovoj zemlji. Onda mi reče, da će se i Vama obratiti, i ja nalazim, da mu je ta ideja već mnogo srećnija, pa sam mu obećao, da ću Vam i ja pisati koji red u njegovu korist“.
Predić dalje u pismu konstatuje kako je Vujić, sem ličnog ugleda, od uticaja i kao bivši narodni poslanik. Tad se, napominje mu, bliže upoznao s mnogim krupnim ličnostima koji bi „na njegovu reč učinile po volji gospodinu Milutinoviću“. Pismo nastavlja ovim rečima:
„Nema praktičnog smisla niti je pravo, kretati starijeg čoveka iz njegove sredine u kojoj je radio decenijama, koju poznaje kao i ona njega, i igrati se fudbala s njim, šorajući ga sa jednog kraja države na drugi. Tako treba da rade sa mladim početnicima, kojima je baš od koristi da upoznaju sve krajeve svoje otadžbine, dok su još mladi, mobilni i bez porodičnog opterećenja. Ovo je tako logično i jasno, da to samo oni neće razumeti, koji gledaju svoje neke račune i interese rodbinske, partijske i lične, ne vodeći brige o pravičnosti i o opštem dobru.
Ako dakle, mislite, da bi neko od Vaših uglednih poznanika ovde mogao pomoći – a ja sam uveren da ih imate, to biste bez velike muke učinili jedno korisno delo, kada biste potkrepili Milutinovićevu molbu za premeštaj“, zaključuje, uz mnogo pozdrava, pismo „odani Uroš Predić“.
Bonus video: Priča o Urošu Prediću
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
