0
Pred premijeru novog dokumentarnog filma koji osvetljava život i karijeru jedne od najvećih zvezda Holivuda, "Independent" analizira izuzetnu glumicu čija umetnost i raznovrsnost nadilaze tračeve tokom njenog života.
Kada je američka filmska rediteljka Nanet Barstajn spomenula Elizabet Tejlor, možda najveću filmsku zvezdu druge polovine 20. veka, svojim sestrićima, oni su ostali zbunjeni. „Pitali su me, ‘Na čemu radiš?’ Rekla sam da radim film o Elizabet Tejlor. Oni su rekli, ‘Ko je to?’ Ja sam bila kao, ‘Vau, OK!’ A oni su obrazovani momci!“ kaže Barstajn. Njen novi HBO dokumentarac “Elizabet Tejlor: Izgubljeni snimci” premijerno je prikazan nedavno u Kanu, a ona se pita da li je njena tema zaboravljena od strane mlađe generacije, piše “Independent”.
S druge strane, Liz bi možda pozdravila njihovu ravnodušnost. Na kraju krajeva, nikada nije previše uživala u svojoj slavi. „Ne volim slavu. Ne volim osećaj pripadanja javnosti, volim da budem glumica ili da pokušavam da budem glumica“, rekla je oskarovka i zvezda filmova “Ko se boji Virdžinije Vulf?” i “Kleopatra” novinaru Ričardu Merimanu. Njihov razgovor je među 40 sati nedavno ponovo otkrivenih audio intervjua iz sredine 60-ih koji čine kičmu dokumentarnog filma.
Liz je pripadala Holivudu od samog početka. Bila je dečja zvezda, prvo omiljena među fanovima u filmovima za porodicu poput „Lassie Come Home“ i „National Velvet“ sa psima i konjima četrdesetih godina prošlog veka. Ostala je poznato ime sve do svoje smrti 2011. godine. Postojalo je vreme kada je svako mislio da već zna sve što je moguće znati o Elizabet Tejlor: njenih osam brakova (i sedam muževa), njeni izlasci, njeni filmovi, njen intenzivan ljubavni odnos sa Ričardom Bartonom i još intenzivnija ljubav prema nakitu, njen aktivizam u borbi protiv side i humanitarni rad i njeno prijateljstvo sa Majklom Džeksonom.
Njen život se gotovo u potpunosti odvijao pred javnošću. Delovao je kao sapunica čiju smo svaku epizodu gledali. Tokom svoje 60-godišnje karijere, bila je izložena osudi zbog svojih ljubavnih veza i izgleda, predmet sprdnje komičara, a kritičari su joj često pridavali manje poštovanja nego njenim muškim kolegama. Ipak, niko nije dovodio u pitanje da je ona istinska holivudska kraljica.
Ono što se još uvek ne uvek priznaje je koliko je Liz često bila hrabra i ekscentrična u svojim izborima uloga. Pored svojih poznatijih uloga, ostavila je dubok trag i u veoma neočekivanim delima. Čak i u svojim holivudskim filmovima često je imala oštar pristup. Neuroza i seksualna ljubomora bile su njena specijalnost, i retko biste je videli u dosadnim, stereotipnim filmovima poput onih u kojima je glumila Doris Dej. „Igrala je mnoge snažne žene i preuzimala rizike“, primjećuje Barstajn. „Nije se plašila kontroverznih uloga… i mnogi njeni filmovi odražavali su njen život.“
Barstajn priznaje svoje iznenađenje zbog toga koliko je Elizabet ostala „nesigurna“. „Bila je fenomenalna glumica, ogromna filmska zvezda koja je osvojila dva Oskara i bila nominovana još nekoliko puta, ali ipak se stalno brinula da nije poštovana kao glumica; da je viđena samo kao seks simbol i filmska zvezda. U njenim očima, filmska zvezda nije pravi glumac.“
Liz nikada nije bila sramežljiva. Sa četrnaest godina, ona je rekla besnom šefu MGM studija, Luisu B. Mejeru, „idi dođavola”, kada je pokušao da je protiv njene volje ubaci u mjuzikl. Nikada ga više nije videla ni razgovarala s njim. Kako je rekla novinaru Dejvidu Frostu, takođe je odbila da se izvini uprkos intenzivnom pritisku da to učini. Mejer je bio poznat po uništavanju karijera koliko i po stvaranju istih; nekako je Tejlor preživela njegov bes i napredovala bez njega.
Tejlor je ostala izuzetno otvorena. Na audio snimcima, čuje se kako govori o nedostacima filma „Butterfield 8“ (1960), drame za koju je osvojila svoj prvi Oskar. U njoj je igrala promiskuitetnu manekenku Gloriju. „Toliko sam mrzela taj film“, rekla je Merimanu. „Dijalozi su bili tako dijabolični. Bio je toliko loš da sam besnela.“ Otvoreno je priznala da joj ne bi dali nagradu da nije skoro umrla od upale pluća neposredno pre Oskara. „Mora da je bilo sažaljenje – mislim da je film toliko sramotan“, zaključila je.
Njen drugi Oskar bio je zasluženiji. Dobila ga je za svoju upečatljivu ulogu ljutite alkoholičarke Marte, koja cepa svog supruga, profesora istorije Džordža, u filmu Majka Nikolsa „Ko se boji Virdžinije Vulf?“ (1966). Ta uloga joj je otvorila nove horizonte. Ako može dobiti Oskara za igranje nekoga tako odvratnog kao što je Marta, onda nema razloga da ne preuzme jednako divlje i neobične projekte.
Dokumentarac “Elizabet Tejlor: Izgubljeni snimci”, koji će imati premijeru na HBO-u 3. avgusta, će zbuniti gledaoce koji misle da već unapred znaju priču o pravoj Liz. Takođe može da ubedi one koji nikada nisu čuli za nju, poput rediteljkinih sestrića, da istraže njen život i rad. Uostalom, ona je mnogo savremenija figura u poređenju sa drugim glumicama svog doba. Barstajn je opisuje kao „jednu od prvih modernih poznatih ličnosti, verovatno uporedivu sa Tejlor Svift u ovom trenutku“. U pravu je: od ljubavnih priča do antiheroja, njena izuzetna karijera je imala sve.
Bonus video: Milan Marić – najangažovaniji glumac nove generacije