0
Za ovu nedelju vam predstavljamo knjige „Manijak“ Benhamina Labatuta i „Priča o Don Đovaniju“ Alesandra Barika.
Benhamin Labatut, „Manijak“, Akademska knjiga, 2024. Prevela Gorana Raičević
„Sav taj ludački, nepromišljeni optimizam, sva ta vesela naivnost sa kojom su sprovodili svoju okrutnost, izvukla je na površinu ono najgore u njemu.“ Tako govori Klara Dan, druga supruga Nojman Janoša, potonjeg Džonija fon Nojmana, o njegovoj žarkoj ljubavi prema Americi.
Amerika je promenila duh ovog vrsnog matematičara, fizičara i pionira veštačke inteligencije, „pokrenula hemijsko ili električno prespajanje vijuga u njegovom mozgu“. Taj čovek je, svejedno, oduvek posedovao beskrajnu ambiciju pomešanu sa euforijom: hteo je, po svedočenju svojih prijatelja, „da transformiše sva područja ljudske misli i da uhvati nauku za gušu“; cilj mu je bio da „pronađe sveti gral“, da otkrije „najčistije i najosnovnije matematičke istine“. Nojmanovo preseljenje u Ameriku i spasavanje prijatelja iz „olupine zvane Evropa“ značilo je da će njegovi racio i logika da se poigraju sa životima, otkrivajući ideje, paklene i cinične, koje su imale da kolektivnu i individualnu ljudsku psihu pripreme za gotovo nezamislivu budućnost. „Manijak“ je akronim koji tvori ime jedne moćne tehnološke inovacije, ali i naziv za stanje duha u kom se sklapa đavolja pogodba.
Euforičnim fragmentiranjem procesa percepcije i verbalizacije (koje je više filmsko nego fikcijsko) Labatut sebi otvara širok prostor da transkribuje i montira uspomene, enciklopedijske činjenice, mrzovoljno-strasne ogovaračke seanse i cinična cinkarenja u raskošnu biografsku bajku o genijalnom i pervertiranom umu. Čuveni matematičari, filozofi i fizičari, kojima čileanski pisac daje glas u fikcionalizovanoj biografiji jedne faustovske figure, čitalaštvu poveravaju svoja živa sećanja, a ne tradicijski posredovane, zamrznute evokacije. Nije važno gde se istinitost i pouzdanost pretapaju u spekulaciju i konstrukciju, niti da li, i u kojoj meri, dokumentarna građa postaje okidač senzacionalizma, sve dok je u fokusu čudna ljudskost nauke.
Alesandro Bariko, „Priča o Don Đovaniju“, Bulevar books, 2024. Prevela Mirjana Ognjanović. Ilustrovao Alesandro Marija Nakar
Radnja priče o fatalnom ljubavniku počinje davno jednom, na jugu Španije, u svetu u kom nije bilo „ni traga od aviona, ni kompjutera“. Slikovnu povest o doajenu poliamorije Bariko predstavlja kao deo poduhvata „prepričavanja priča na svim mogućim jezicima“: ne samo na jeziku knjiga, već i na jeziku pozorišta, stripa i filma. O nadaleko čuvenom ljubavniku Don Đovaniju, iza kog će ostati katalog sa imenima 2.065 osvojenih i napuštenih žena, svedoče njegova emotivna nedela, ali i intelektualne dileme: „Da li smo krivi kada želimo ono što drugima nanosi bol? Ili su naše žudnje uvek nevine, a naše je pravo da ih ostvarimo?“
Posle ubistva Komandanta, Don Đovani kreće da traži lepe devojke na obali reke zato što ima srce suviše veliko da bi samo žalio svoju žrtvu i slušao pridike sluge Leporela. Sluga će objasniti Doni Elviri da bi svi muškarci bili kao njen zakoniti, a nepokorni muž kad bi bili tako hrabri, drski i ponosni. „Crnu i hrabru dušu“ simpatičnog, a besramnog zavodnika progutaće vrelo grlo pakla, dok će povest o njemu krenuti „od usta do usta, poput bežičnog telefona“, postajući i mračna i komična, ali neopozivo uspešna, pretvarajući se u poeziju, scensku igru i muzičku dramu.
Bonus video: „Bečki roman“ – Nova knjiga Dragana Velikića
