"Muškarci zaista ne čitaju žene, ali ni one njih": Nataša Nelević u Budvi predstavila prvu knjigu “Mali roman o blatu”

Teatrološkinja, feministička teoretičarka i spisateljica Nataše Nelević predstavila je svoju prvu knjigu “Mali roman o blatu” na Književnom programu u okviru 38. festivala Grad teatar u Budvi.

Moderator večeri na Trgu pjesnika bila je profesorka, spisateljica i kolumnistkinja Božena Jelušić, koja je u uvodnom izlaganju predstavila autorku, za koju je kazala da je izuzetno plodna i raznorodna u svim oblastima kojima se bavi.

- Ona je, pre svega, dramska spisateljica, jedna izrazito lucidna, promišljeno britka kritičarka u oblasti drame. Međutim, u isto vreme je antologičarka izuzetno posvećena afirmaciji ženskih autorskih praksi. Njena istorijska čitanka “Žene u Crnoj Gori od 1972. do 1914.” je nešto što je konkretno u mom životu značilo jednu neverovatnu dekonstrukciju uobičajenog mita o Crnogorcima, koji su navodno uvek poštovali, čuvali i voleli svoje majke, sestre i ćerke, i čini mi se da je ta knjiga u velikoj meri bila lekovita za društvo – oistakla je Jelušić, nakon čega je publiku detaljno upoznala sa biografijom Nataše Nelević.

Govoreći o ogromnim razlikama u percepciji autorki i autora, Nelević je kazala da joj se čini da je uvek manje važno ono što žene rade, te da je to vidljivo na različite načine.

- Imala sam nekoliko razgovora vezano za ovaj roman i uvek se insistira na tom autobiografskom materijalu. Žena može da napiše književno delo, može da napiše i dobro, ali samo pod uslovom da je to zaista zasnovano u njenoj autobiografiji. Prosto se pretpostavlja da ona nema kapacitet da može da imaginira neku realnost. U drugim zemljama bivše Jugoslavije postoje razni pokreti kako bi se, na neki način, omogućilo spisateljicama da postanu važne kao i muški autor. Tio su, recimo, “Ponižene čitateljke”. Nedavno sam videla da postoji jedan podcast "Zašto muškarci ne čitaju žene", i muškarci zaista ne čitaju žene. Ali, ja bih rekla da ni žene baš ne čitaju muškarce. Kada je ovaj roman u pitanju, imam jedno dobro iskustvo jer je nastala neka vrsta malog ženskog lobija oko tog romana, i to bez mog traženja i bez bilo kakvih privatnih veza. Zahvaljujući tim ženskim, kritičarsko-teoretičarskim vezama, ovaj roman je bio predstavljen u Lajpcigu, a možda će i dobiti neki nemački prevod. Tako da sad manje razmišljam o tome kako sam kao spisateljica manje važna, a više razmišljam o tome kako se ovoga puta pokazalo da zaista postoje dobre ženske veze i ženski savezi. Ja verujem da je to zbog toga, i nadam se, zato što ovaj roman to zaslužuje. Mislim da ženske veze, ženski lobi ili ženske mreže zaista treba da postoje, ali samo pod uslovom da imaju oko čega da se okupe i ako je to oko čega se okupljaju zaista književno vrijedno rekla je Nelević.

Jelušić je kazala da je izuzetno ponosna na Nelević jer je u ovom romanu uspela da se transponuje u lik Miroslava Krleže.

- Svi se mi divimo Tolstoju kako je dobro prikazao Anu Karenjinu ili Floberu kako je prikazao Emu Bovari, a sad konačno imamo jednu autorku koja je uspela da se transponuje u lik Miroslava Krleže u jednom teškom trenutku njegovog života, kad je odlučivao hoće li ostati Titov dvorski pesnik ili će reći istinu o onome što je video na radnoj akciji - naglasila je

Jelušić, a Nelević je otkrila da joj je Krleža bio potreban:

- Nekako je ovaj roman imao svoj tok nastajanja koji nije bio od početka jasan, nisam imala neku jasnu strukturu i mogu reći da je on više nastao iz nekih malih eseja, malih beležaka, zapisa i slično. U jednom trenutku sam zaista nekako shvatila da mi je potreban Krleža i tada je počeo jedan deo nekog spisateljskog procesa koji je meni bio daleko uzbudljiviji i zanimljiviji i možda sam se tada po prvi put zaista osetila spisateljicom.

Kada je, dodala je, shvatila da može potpuno da imaginira neki lik, neko iskustvo koje zaista nema nikakvih dodirnih tačaka sa njenim.

- U toj nekoj fazi pisanja osetila sam uzbuđenje da učitam taj neki lik koji zapravo nema nikakve veze s svojim sopstvenim iskustvom. O Krleži sam znala dovoljno, ali negde mi nije bila ideja da zaista do kraja rekonstruišem Krležin lik već je reč o fiktivnom liku. Tek kada sam završila roman shvatila sam da je to roman o tekstu. Ovo je zapravo roman o pravu i o potrebi da se kaže. Imamo jednu junakinju koja je dementna, koja gubi sposobnost govora, a konačno, u govoru je sve. Realnost izvan jezika, naravno, ne postoji. Onda imamo ćerku koja joj pomaže da ispriča i kaže neke stvari za koje ona više nema kapaciteta jer njene reči polako nestaju. I, na kraju, imamo mene kao autorku i naratorku koja pomaže jedno i drugo, da prosto ispričamo nešto ili kažemo da osim te Krležine istine, postoji i neka druga. Tako da mislim da je ovo roman o moći teksta koja, naravno, nije ogromna, ali konačno roman o moći svedočenja. Mislim da reči jesu naše glavno oružje -istakla je Nelević.

Na pitanje da li je nostalgična u odnosu na Jugoslaviju, Nelević je naglasila da je realna prema tom periodu.

- Ja sama nisam odrastala u nekoj privilegovanoj porodici, ali nisam bila ni proganjana. Svakako nisam bila od tih visoko privilegovanih, morala sam da se borim sama za sve stvari u životu, a tada smo se mnogo više sami borili nego sad. Tako da mislim da nisam nešto nostalgična, jednostavno sam gledala stvari izbliza. Naravno, imala sam gomilu svojih iskustava i sećanja, ali i drugih ljudi. Imala sam neku snažnu potrebu da ih nekako prenesem i iz svega toga se vidi ta neka slika Jugoslavije. Taj osnovni motiv u romanu, taj Kiseljak i ta radna akcija već su sami po sebi neka dekonstrukcija jugoslovenskog nostalgičarskog mita, mita kolektivizma. Radna akcija je, prije svega, paradigma kolektiviteta i to je zapravo osnova te ideologije. Tako da nisam nostalgična, ali volim taj period, to je moj život, rasla sam tu, to je moja kuća, dom, i sad jednostavno niti mogu da izađem i da ga pogledam sa strane i da kažem da je dobar ili loš. Mogu da vidim šta ne valja, ali prosto volim taj deo svog života i to što je ostvareno. - zaključila je Nelević.

Podsećamo, roman otvara i vrlo složena pitanja odnosa majke i ćerke, koji nisu uvek jednostavni za objasniti.

- To je jedan duboko kontroverzan odnos, čitala sam malo psihoanalize i razmišljala gde je tu to mesto žene koja ne može da izneveri majku jer je ona prva, jedina i najveća ljubav svih nas i ne može da pruži otpor. To je svakako jedan komplikovan odnos i ja, kad sam pisala roman, nisam do kraja bila svesna, ali onda kad sam u nekom momentu pisala neke scene, shvatila sam da mi je majka stala na ivici nečega imaginarnog. Ona je zapravo jedini lik koji se stalno kreće ka nečemu što je fikcija. Majka je u romanu emancipovana poratna Crnogorka koja je imala snagu da napusti radnu akciju, bez obzira na skandal koji je to podrazumevalo, i da se vrati kući sa radne akcije. Ona zdušno pomaže budućem suprugu da nekako preživi to što je bio na Golom otoku, i ta tema je prisutna u romanu.

Bonus video: Predstavi "Knjiga o Milutinu" zabranjen ulazak na Kosovo i Metohiju: Evo šta im je rečeno i koliko su dugo čekali na administrativnom prelazu