3
U vreme kada čovek ne može čvrsto da se uhvati za neko zdravo načelo, u kom se dobro prikazuje kao čudno i neprikladno, a zlo kao normalno i moćno, ljudima muzika skreće pažnju, i baš u tim trenucima imaju priliku da je čuju, kaže Natalija Rajković za Nova.rs uoči velikog samostalnog koncerta benda Nataleé 15. juna u Domu omladine.
U muzičkoj kritici Dragan Ambrozić je za Nataleé napisao da je „jedna od najsnažnijih novih pojava na našoj muzičkoj sceni, kao pevačica, pesnikinja i, uopšte, kreativno žensko biće“. U razgovoru za naš portal govorila je o počecima svirajući na ulicama, o mladoj generaciji koja se napokon budi i muzici koja osvešćuje.
Predstavljaš više lica Beograda u novom spotu za pesmu „Rolam“. Kakav je ovaj grad za tvoju generaciju?
– Užurban, siv i prljav. U njemu svetli samo slobodan čovek, a takvih skoro da nema pošto nam se slobodom naziva novac. Beograd je država u državi. Ja putujem celog života na relaciji jug-sever i nigde, sem u Beogradu, nisam videla toliko različitih ljudi na jednom mestu. Beograd privlači ceo svet, zaista ima posebnu energiju, i podjednako je kvalitetan i za biznis i za umetnički svet. Zapravo, tu shvatiš da svaki umetnik koji se probio u Srbiji iza sebe ima ozbiljan tim ljudi koji balansiraju te dve strane. Predstavila sam ga u mnogim svojim pesmama, bojila ga u sve lepe boje, ali u poslednjoj („Rolam gradom“) sam bila u špicu i izgledao je sivo. Ljudi koji se vraćaju sa posla, puni briga jer će izgubiti još dva sata svog života, u dubokim mislima, lutaju unezvereni.
Koliko je teško biti mlad bend u Srbiji? Šta to iziskuje?
– Mladi bendovi prolaze dobro ako se muzikom bave iz ljubavi, svaki član benda koji očekuje novac ili se stalno žali na finansijsku sliku benda samo je prepreka do ostvarenja cilja. Time utiče na volju osnivača i lidera koji iz petnih žila daje sve od sebe i ne očekuje ništa za uzvrat. Sloga, ljubav i poštovanje su ključevi do uspeha. Moj bend nije više mlad, vek od pet i kusur godina za sedmočlani alternativni bend u Srbiji je rekord kojim se ponosimo. Sve ovo postižemo međusobnim razumevanjem i dobrom organizacijom vremena, koje je u većini slučajeva rezervisano za regularni, sporedni i dodatni posao, a uz to i za muziku.
Rolate svoj fazon kao bend i čini se, ne podležete „popularnom“. Kako biste opisali vaš bend? Koliko je hrabro biti autentičan i šta je uopšte danas autentično?
– Upravo zbog međusobnog poštovanja ne zvučimo komercijalno. Svako utiče na komponovanje i stvaranje. Mi smo kolektiv, iako individua diktira temu i smer. Svako ima svoju ulogu, a proces može da izgleda ovako: neko od bliskih prijatelja i kolega ili ja doživimo nešto vredno beleženja, mene to inspiriše i napišem tekst ili skicu na tu temu. Zatim DJ Bein isprobava semplove i tempo na ritam mašini, gitarista Lazar baci neke čarobne akorde od kojih se svi istope, neminovno se na njega zakači basista, duvači već izlaze u hodnik da provežbaju temu (melodiju) koja im je prirodno pala na pamet, a ja kad osetim da svi ulaze u delirijum sopstvenih loop-ova pustim glas iz duše i učinim da ono džemovanje od maločas dobije formu prave pesme. Nakon par ponavljanja, svi članovi sada čuju tekst prvi put s razumevanjem i u čitavu stvar unose svoju emociju povodom mojih reči. Od tog trenutka radimo na ukrašavanju pesme raznim dodatnim solažama, melodijama, brejkovima ili delovima sa izlomljenim ritmom i skoro nikad ne preteramo!
Muzika osvešćuje, rekla si u jednom intervju, što i poručujete svojim albumom. Šta za vas znači ta reč? Ko i u kom pravcu treba da se osvesti?
– U vreme kada čovek ne može čvrsto da se uhvati za neko zdravo načelo, u kom se dobro prikazuje kao čudno i neprikladno, a zlo kao normalno i moćno, ljudima muzika skreće pažnju, i baš u tim trenucima imaju priliku da je čuju. Zato je važno da u našim tekstovima koji se bave društvom nastojimo da osvestimo prave vrednosti, koje empirijski potvrđeno čoveka vode u bolje sutra. Biti muzičar je odgovoran posao koji uključuje bavljenje telom, duhom i razumom, uzimajući u vidu da bilo ko na svetu, preko interneta, može namerno ili slučajno da naleti na tvoje delo. Na nama je koja će biti sadržina, stoga smatram da moja muzika otvara pitanja o kojima se ćuti, a trebalo bi da se priča. Ona na taj način osvešćuje ljude, goneći ih ka najsvetlijim rešenjima.
U pesmi „Osvesti se“ poručujete: „Pošteni niste, a dižu vam se biste, gde je tu sistem“. Gde je sistem?
– Ovaj stih se može posmatrati i na mikro i na makro polju. Moramo se složiti da živimo u vladavini prevaranata i rđavih ljudi. Šarene laži i lažna obećanja su nam dobar dan, a nažalost sve više se ovakve osobine ispoljavaju i kod dece koja su oduvek smatrana čistim, dobrim stvorenjima. Deca vide od odraslih, deca uče i rade kao odrasli. Deluje mi da se stvar otrgla kontroli jer su nekada za decu postojali samo roditelji, bliski rođaci i komšiluk, a sada su svi „odrasli“, „učitelji“, „idoli“, „pevači“, „političari“ i „glumci“ svuda oko njih. Na televizorima, bilbordima, telefonima, brošurama i u novinama se prikazuje sadržaj koji ne pospešuje razvoj pravih vrednosti, niti usmerava decu ka slobodi, naprotiv. Sistem u kom živimo, a navodno ne znamo ni ko ga je osmislio, želi da ljudi robuju vlastima koje opet robuju nekim višim vlastima. Pak oni koji doguraju na vlast dolaze na te pozicije gazeći svoju braću, otimajući i varajući ih. Jedina uteha našim ljudima je sloga i ljubav. Svetosavlje!
U pomenutoj pesmi, takođe poručujete: „kriva su vam deca“. Kakvi su mladi danas? Ima li u njima žara?
– Moja generacija se sve više budi, barem meni tako deluje, a mlađe zbog vremenskog jaza možda neću razumeti. Nadam se da će se i među njihovim redovima naći ljudi. Svetlost je u skromnosti, a svi žude za materijalnim vrednostima. Gubimo se u danonoćnoj prokrastrinaciji. Serija „Black Mirror“ sve više prestaje da biva fantastika, a tehnologija postaje pametnija od nas samih. I mene zanima ishod novog modernog poretka, ovde već govorimo o budućnosti koju ne mogu da predvidim, ali se sa sigurnošću spremam za obe slike: Utopija ili Apokalipsa.
Gde pronalaziš inspiraciju za pesme? Rekla si u jednom intervjuu da ti je poezija bila uteha i oaza nakon razvoda roditelja?
– U apsolutno svemu što pokrene moja osećanja. Pišem svoje osećaje i muzikom se izražavam. Često u životnim situacijima otpevam ono što mi je teško da kažem. Velika je tuga razvod roditelja, kada smo mladi ta osećanja probude davno zaboravljene gene jer prirodno želimo da se ugledamo na nekog. Srećom, ja sam se ugledala na svog pokojnog deku, koji mi je kroz prirodu otkrio tajne stvaralaštva! Uvek sam provodila vreme sa njim u radionici, jurila ga i terala da nešto napravimo. Drveni mač koji izgleda kao metalni, gipsano jaje koje pobeđuje u kucanju, svirao mi je jednu pesmu na fruli koju je naučio kao dečak, uvek mi je govorio o lekovitom bilju i kako mogu sama sebe da lečim, razvijao je moju i sestrinu kreativnost na hiljadu načina! Pred kraj života govorio je da više ne može da razume svet i mlade, otišlo je predaleko, govorio bi. Poslednje njegove reči na tu temu: „Deda je dao sve od sebe da vama bude stabilan život, dalje ćete morati sami i u skladu sa svojim vremenom“.
U tvojoj biografiji piše i da si počela kod lokalne čuvene trafike u Svrljigu, gde si dobijala prve aplauze. Kasnije si svirala i u Knez Mihailovoj. Koliko je ulica važna za muzičara?
– Trafika mi sada deluje kao najbrižniji deo detinjstva, odrasla sam uz ekipu koja je volela muziku, podržavala je moje sviranje i pevanje u to vreme kada i nije zvučalo najsavršenije. Zauvek će mi u pamćenju biti čuveni Sima, čiji je brat držao trafiku i koji je u njoj radio. Ostajali bi uz pesmu do gluvog doba uz gitaru i EX-YU pesmaricu. Pića je uvek bilo u fridžu, a leto je grejalo ono malo asfalta u Svrljigu. No, ja sam otišla u Beograd na školovanje, trafika se zatvorila, a otvorila se par metara pored pivnica „Priča“. Celu ekipu sa trafike možete naći i dan-danas tamo! Ulica Beograda je dočekala nomada samotnjaka, malu Nataliju iz Svrljiga koja spoznaje život u dobru i zlu. Sve znanje o muzičkoj teoriji i praksi stekla sam na ulici. Na njoj sam upoznala silne profesore sa džez akademija, studente sa raznih muzičkih konzervatorijuma širom sveta, muzičare školovane i neškolovane, strane i domaće. Svi su u meni videli žar, želju i ljubav za muzikom i pomagali su mi svako na svoj način. Neki od njih su i dan danas deo benda Nataleé!
U pesmi „Brat“ poručujete: „Mi smo se rađali bio je rat, nekad smo sijali sada smo mat (…) Srećna sam zbog sebe, al’ me brinu naše bebe koje doći će na prostor naš“. Šta se prenelo na naše generacije i da li postoji mogućnost da traume ne nastavimo da prenosimo dalje?
– Tuga i dug. Tuđe dugove vraćamo, a svoje nemamo kad da pravimo. Trauma postoji, možda još ne vidimo jasne posledice silnih ratova, ubijenih bratova i nejasne politike koju vode samo odabrani. Navika je čudo. Čak i buva koju zatvoriš u čaši navikne da skače do te jedne granice, i pošto biste otvorili čašu, ona ne bi znala više kako da iskoči iz nje. Tako smo i mi navikli na siromaštvo i nepravdu i biće nam potrebno mnogo strpljenja i ljubavi da pomerimo granice i ponovo postavimo stvari na svoje mesto.
Da li imate potrebu da budete glas generacije? Da li postoji rizik od toga da budete angažovani?
– Svako bi trebalo da bude glas svoje generacije i da se slobodno javno izrazi ukoliko ima potrebu za tim. Ovim ohrabrujem sve ljude u Srbiji da budu aktivni, jer jedino tako možemo promeniti svet. Rizik ne postoji jer svi imamo pravo na slobodno mišljenje. Nije mi važna slava, imam ja koga da slavim, neka pesme beleže istinu…
Bonus video: 24 Minuta – Natalee
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare