0
Za ovu nedelju vam predstavljamo zbirke pesama "Istorija baštovanstva" Dubravke Matović i "Glasine o slobodi" Bojana Babića.
Dubravka Matović, „Istorija baštovanstva”, KOV, 2023.
U poeziji Dubravke Matović ukrštaju se prizori privatnog i javnog, sučeljavaju se mišljenja o svetu i njegovim principima delovanja. Pesnikinja traga za mogućnostima da se posreduju kriza vrednosti i kriza duha, ali tako da retorski efekat ne sakrije gorčinu misli. Baveći se nepravilnostima u sistemu, pesnikinja se ništa manje ne bavi ni sasvim ličnim tugama. Čak se i neuzvraćena ljubav u pesmi „Uopšte te nemam” posreduje kroz angažovanu ekološku sliku: „Bio si tu kao mikroplastika, / već u organizmu /a da ne znam da postojiš”. Ljubav opseda misli, ulazeći u svest neumitno „kao mikroplastika u hleb” – „od kese, sa sečiva”.
„Moja muka nije jasna”, kaže se u pesmi „Novog veka prah”. Disperzivnost melanholije, koja dominira kao svojevrstan opijum protiv stvarnog, opipljivog bola i traumatičnog gubitka, ipak neće otupeti sečivo kritičkog mišljenja. „Želim dobre kočnice / i olovke”, objavljuje se u pesmi: te reči pozivaju na kontrolu misli i duha, ali podstiču i na ekspresiju zatomljenog bola i sređivanje duševnog nereda.
„Brundanje stare tehnologije” je „složeno u kolone”: novi vek se u poeziji Dubravke Matović strategijom „igara gladi za sigurnu platu” kovitla u oblaku prašine. Iza tog se oblaka jasno vidi investitor koji je „srušio zakon i kuću pored”, ostavio za sobom dim lošeg uglja, pukotine u zidovima i neotklonjiv smrad. Drvorede zamenjuju zgrade sa prozorima nalik na ekrane, da bi i ta zdanja opustela kad se zaigrana deca odvezu u džipovima, zaboravljajući svoje detinjstvo. Na „gradskom nebu” nema zvezda, nema ničeg van aure lampiona.
Bojan Babić, „Glasine o slobodi”, Raštan izdavaštvo, 2023.
„Da li je mit osnov ili okov Evrope”: ovo pitanje prozaista Bojan Babić iznosi u svojoj knjizi angažovane i polemičke poezije. Ne postavlja ga s namerom da simulira urgentnost onih intelektualnih dilema koje se recikliraju u beskraj kako bi kamuflirale nasilje, bedu i strah. U pesmi „Samopovređivanje” pomenuti stih je okidač opomene na otuđenje koje se pretvorilo u bezdušnost: stih o mitu i Evropi kao alarm upozorava na smrt empatije, na „nesporazum sa svojim moćima” koji je zadesio saučesnike u kukavičluku, sve one koji ne reaguju pravovremeno na snimkom zabeleženo javno nasilje. Da se u nakaradno utemeljenoj medijskoj kulturi briga o svetu svodi „na raspru o tome koliko izbeglica staje na vrh igle” svedoči pesma „Izgnanstvo”.
Iako u mnogo čemu na tragu Babićevih romana na bolne i važne teme (korupcija, starost, život u prekarijatu), ove mnogolike i polivalentne pesme opiru se egzaktnim klasifikacijama. Već u uvodnoj pesmi pesnikovo telo je politička činjenica kojom se može bezazleno eksperimentisati, ali i manipulisati: telo je „kolektiv“, ono „voli da organizuje plenume”, da „odlučuje aklamacijom”, ali i „deli sopstvene organe saplemenicima / kao darove pred put”.
Satirične pesme kao što je „Ljudožder” šalju u svet krajnje neprijatnu sliku samozadovoljstva, moći i bahatosti koji se temelje na finansijskoj moći. „Čovek i pol” je komično intonirana himna u slavu krize i nemoći pojedinca koji ipak traga za svojim podvigom, dok je „Frankfurtski sajam knjiga” polemička epistola o skepsi oličenoj u smišljeno travestiranom sloganu „lepota će uništiti svet”.
Bonus video: Ljubivoje Ršumović: Zašto u novoj knjizi nema stihova?
