0
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije, koje ih za njih vezuju.
Igor Kordej (Zagreb, 1957) hrvatski je strip crtač, ilustrator i grafički dizajner. Živeo je u Francuskoj i Danskoj, a 1997. preselio se u Kanadu i počeo da objavljuje stripove za čuvene američke izdavače kao što su Marvel, Dark Hors, DC… U SAD je najpoznatiji je po stripovima X-Men, Tarzan i Zvezdani ratovi. Muzika ima važno mesto u njegovom životu. Kao mlad je imao svoj bend, a poznat je i kao neko ko je dizajnirao omote ploča jugoslovenskih novotalasnih bendova. Već godinama živi i radi u Beogradu. Ovo je njegov izbor od tri najvažnije pesme koje je odabrao za „Saundtrek za moj život“, i vezao za svoje mladalačko doba:
The Beatles – „Revolution“
Bila je 1968, a ja klinac na pragu puberteta, kojeg baš i nije previše zanimala rok muzika. U to doba sam voleo lepe meksikanske pesme, stare tradicionalne mađarske i naše. Mahom sam informacije o pesmama iz domena pop muzike koje su tada harale top listama primao od svoje starije seke, koja je povremeno kupovala singl ploče i, naravno, preko Radio Luksemburga, kojeg smo povremeno zajedno slušali uveče. Ali jedna pesma je promenila sve – „Revolution“ od Bitlsa. Bila je to B strana singlice „Hey Jude“, koju je seka tek nabavila i slušala opet i opet satima. Čak se „Hey Jude“ dopala i mojim roditeljima, dok im je „Revolution“ svima vidljivo išla na nerve. Ali u meni se probudio neki crv pobune – ako njima ide na nerve, mora da nešto vredi. Preuzeo sam gramofon kad im nije bio u blizini, pustio „Revolution“ i prvi put je saslušao celu i na najjače. I, naravno, posle toga ništa više nije bilo isto – žestoka, divlja energija te pesme u meni je izgradila nejasnu sliku o tome da se napolju nešto dešava i da je to što se dešava jako važno i da moram da budem deo toga. Ubrzo mi je do šaka dopala singlica „Street Fighting Man“ od Rolingstonsa. Mojoj se seki, naravno, više dopadala B strana, sporija „No Expectations“. Nas dvoje smo se definitivno razdvojili u ukusima, a ja sam instinktivno znao da plovim pravim vodama – „Revolution“ je otvorio moje uši novom zvuku i rokenrol je samo navirao, zajedno sa mojim probuđenim hormonima.
Drago Mlinarec – „Posmrtna osveta“
Sedmi razred osnovne škole – 1971, ja trinaestogodišnjak, bezumno zaljubljen u plavokosu devojčicu sa šarmantnim podočnjacima, iz susednog razreda. Prilazio sam joj nekoliko puta, naročito na školskim žurkama. Nakon što mi je pokazala izvesnu naklonost, ukapirala je da sam ja zapravo potpuno neiskusan na planu ljubavi i da ne znam šta da radim onda kad situacija zahteva nešto više od držanja za ruke. Šutnula me glatko i pošla sa lepšim i naizgled zrelijim momkom iz mog razreda, koga sam počeo strasno da mrzim i patim zbog nje, osluškujući sirene vozovima u besanim noćima. Ubrzo je šutnula i njega. Desilo se da smo se on i ja sreli na jednoj žurci, i polupijani počeli da se jadamo jedan drugome. Ubrzo smo postali najbolji prijatelji, a pesma „Posmrtna osveta“, koju smo istovremeno otkrili na pozajmljenom albumu Draga Mlinareca, bila je neko vreme naša okrutna himna paćeništva i čežnje za izgubljenom devojčicom.
Amon Duul II – „Between the Eyes“
Kad sam 1972, kao petnaestogodišnjak, privučen psihodeličnim omotom, kupio singlicu „Between the Eyes“ nemačke grupe Amon Duul 2, i krenuo da slušam tu malu mračnu, zločestu pesmu, čitav novi čarobni i veličanstveni rukavac u reci rok muzike se otvorio preda mnom – pravac progresivne muzike, od Britanaca posprdno nazvan Kraut Rok (kupus rok), avangarni rok na nemački način. Bio je to vrli mladi svet sa bolnim nasleđem jednog totalitaritarnog režima, svet sa željom da se baci u vodu ne samo to nasleđe nego i sva pravila klasičnog roka i popa. Iz pepela je izgrađena jedna od najmoćnijih i najuticajnijih zvučnih građevina savremene muzike. Naravno da sam krenuo da istražujem dalje, trošeći svoj teško zarađeni džeparac na albume Amon Duul 2, kao i na albume bandova poput Can, Tangerine Dream, Kraftwerk… Tada sam već išao u Školu za primenjenu umetnost, i kad bih pokušavao da poturim neke od tih albuma da se vrte na žurkama, nazivali bi me fašistoidom. Tu žrtvu nije bilo teško podneti, jer sam u to doba imao muziku, koja je bila toliko sveža i različita, da je bila samo moja i ničija druga. Slušam još rado te albume, još ponosan da sam u svojoj sredini bio jedan od prvih pronalazača dragulja koji nepomućeno sjaje i dan-danas, ostavivši za sobom sjajan trag.
Bonus video: Muzikant iz filma Ko to tamo peva – 43 godine kasnije
